Neki rade, a neki u svemu tome i uspeju. Postižu rezultate, nižu uspehe…. Sa Vanjom Bokun Popović, koja je predavač, autor i mentor, razgovarali smo šta odlikuje buduće šampione. Kada dete treba da forsirate, a kada ej trenutak da “povučete” ručnu? Neka deca reaguju bolje na kaznu, neka na nagradu. Ovo su smernice za sve roditelje.
Šta izdvaja šampiona od ostale dece?
Možemo se složiti da u najširem značenju šampionom smatramo sportistu koji je stekao zavidan nivo rezutata – najčešće olimpijska i svetska zlata. Da bi jedno dete dostiglo taj nivo, potrebno je da prođu godine usavršavanja, predanog rada i fokusa. Iako nije fer u ranom dobu trasirati neke mališane za uspeh, a neke za prosek, postoje deca koja se uvek odvoje od grupe. Ono po čemu su prepoznatljivi je posvećenost radu, interes za sve što je vezano za taj sport i poštovanje autoriteta.
Da li svako dete može da postane vrhunski sportista i da li je samo rad presudan?
Svako dete ima urođeni potencijal da postane vrhunsko u nečemu, ali taj potencijal neće svako dete i da ostvari kao odrasla osoba. Godine koje stoje između detinjstva i vrhunskog rezultata pune su faktora koje utiču na razvoj mlade osobe i na neurološko sazrevanje. Talenat i rad se, prema mišljenju velikog broja sportskih trenera, smatraju ključnim za uspeh, ali ja tome dodajem i emotivnu stabilnost. Ako intervjuišete elitne sportiste videćete da su oni kroz adolescenciju prošli sa velikom dozom unutrašnje zrelosti, fokusa i podrške. Oni koji nisu imali skladne porodične odnose su pronašli podršku izvan nje, tako da su imali iza sebe ljude koji veruju u njih.
Kolika je razlika u pristupu u individualnom i grupnom sportu?
Individualni sport traži specifičan profil ličnosti – osobu koja je spremna da trenira i bori se u sportskoj areni samostalno, koja je spremna da preuzme odgovornost za svoje izbore i koja uživa u tome. Mladi koji su skloni individualnom sportu retko se potpuno uklapaju u grupne sportove, upravo zbog podele odgovornosti i odluka. Sa druge strane, sportisti koji se više pronalaze u grupnim sportovima mogu da budu individualci po prirodi, ali se pronalaze u kolektivu i odlučuju se za njega. Recimo elitni sportisti,Novak Đoković i Igor Milanović, dele esencijalnu osobinu individualnosti, ali su je izrazili kroz različite sportove (tenis i vaterpolo) i ostvarili sebi i drugima neverovatne rezultate.
Da li deca treba samostalno da biraju sport?
Odgovor zavisi od toga da li pitaju deca ili roditelji (smeh). Kada roditelji prate dete u razvoju, mogu da vide za šta pokazuje sklonosti, naročito kada su deca velika i to nam glasno kažu. Danas je, zahvaljujući brojnim školicama sporta, istraživanje u sportskoj areni lako dostupno i do školskog uzrasta može se kroz igru videti za šta je dete talentovano i šta mu odgovara. Ako se samostalno odluči za odredjeni sport, jedino što je kasnije na roditeljima je da taj talenat i odlučnost podržavaju. Ono što bih naglasila je da je rekreativni sport zaista za svu decu, ali da elitni sport traži posvećenost koju većina ljudi manjka. Zato, kada je mladi talenat duboko strastan u svom sportskom izboru, samo ga treba podržavati i dozvoliti da se šampion u koga stasava slobodno izrazi kroz njega ili nju.
Kako deca da uče iz poraza?
S obzirom da sam majka male dece, za njih jako volim sportske događaje u kojima svi učesnici na kraju trke dobijaju medalju. Do školskog uzrasta, sam pojam poraza i uspeha je apstraktan, ali ga mališani osete kroz materijalne i verbalne pohvale. U starijim uzrastima poželjno je učiti decu kako svaka naša odluka ima posledicu i da je poraz ništa više nego povratna informacija. Trenirali smo dovoljno ili nismo, fokusirali smo se ili nismo, dali smo sve od sebe ili nismo… Jedino što se od njih traži, ukoliko žele drugačiji rezultat, jeste da promene svoje postupke. Ovakav stav se uči kroz sve male radnje u toku dana sa detetom, od odnosa sa drugima, preko škole do sporta.
Da li ih više uče pobede ili porazi? Šta je upečatljivije na nivou nesvesnog?
Nas je priroda programirala da smo više okrenuti ka opasnostima. To nam je nasleđe predaka koji su živeli u teškim životnim uslovima i morali se boriti za opstanak. Iz tog razloga mudraci često poručuju da je sreća “duhovna disciplina.” Kada deca pobeđuju, to im daje trenutno zadovoljstvo, ali se od odraslih traži da im pomognu da izvežbaju pozitivne neuronske obrasce i postanu otporni na poraze. Poraz samo po sebi je upečatljiviji, ume da vodi u povlačenje, traumu ako je dete nespremno i nepodržano u njemu. Duže se oseća, utiče na samopouzdanje i sliku o svetu. Deca su sklonija da odreaguju burnije na poraz, jer im neurologija tako nalaže.
Da li je lako motivisati dete – lakše nego odrasle?
Svi znamo kako izgleda kada mališanu ponudimo nešto što voli, naročito ako je nagrada za aktivnost koju ne želi da obavlja. Većina dece odmah skače u pokret, radosno što mu stiže nagrada i skloniji su saradnji. Deca imaju malo filtera, nervni sistem im je podešen na igranje i na njih se lako utiče. Sa druge strane, odrasli su već srasli sa svojim životnim stavovima, šta vide kao moguće za ispunjenje, a šta ne i u poređenju sa decom očigledno gube trku.
Da li je bolji princip nagrade ili kazne u motivaciji?
Istraživanja na polju motivacije nesumnjivo pokazuju da unutrašnjoj motivaciji nema premca. Kada osoba istinski želi da obavlja neku aktivnost, uživanje u toj radnji je nagrada, a sve ostalo (ocena, medalja, pohvala) je samo bonus. Kada deca rade ono što vole, onda vole sa nama i da sarađuju, bez potrebe za spoljnom motivacijom. No, znamo da u praksi to nije uvek tako. Lično, nisam veliki pobornik kazne u motivaciji, jer naučnici ističu da ona ima uticaj, ali često sa lošim posledicama. U poslu i privatnom životu praktikujem filozofiju BIP (eng. Positive Behavioral Intervention), koja se zasniva na tome da se svaka akcija koju cenimo pohvali. Ako želimo da dete baca maramice u kantu za otpatke, onda svaki put kada dete vidimo da to radi obavezno ga pohvalimo. Kada se pohvale skupe u toku dana, one postanu podržavajuća struja koja detetovu unutrašnju motivaciju pokreću u pravcu koji je dobar za nju ili njega. Dete stiče utisak da odrasta u sigurnoj, podržavajućoj sredini i gradi pozitivan odnos prema životu.
Pripremila: M. V.