Vesna Simović, pisac iz Beograda, posle dve godine pod istim pseudonimom Putnica vodi čitalačku publiku na još jedno putovanje. Njena prva knjiga „Crtice“ bile su putokaz ka samospoznaji, a „Crtice nove“ bez obzira na to što se na prvi pogled čini da je reč o nastavku, vode još dublje, u lavirinte intime u potrazi za najskrivenijem u nama.
„Zaglave nama se u glavi, spotaknu o dušu, zagospodare našim srcem ljudi za koje pomislimo da su deo nas i da nama pripadaju. Onda poželimo da ih zadržimo, sačuvamo od promena koje život donosi. I tek kada odu, kada iscelimo rane od praznine koju su u nama ostavili, shvatimo da ih nikada nismo ni imali.“
Umesto kofera Vesna Simović nam pokazuje kako da „raspakujemo“ dušu i krstarimo njenim prostranstvima, kako bol da pretvorimo u radost, kako da porazbijamo zablude, ali i gde su skrivena mesta na kojima ćemo sigurno sresti ljubav i kojim putem kada zalutamo u drugima da se vratimo sebi. Ovo nije obično putovanje kroz knjigu, već putovanje po predelima sopstvene duše, gde nas svaka crtica vodi u njena najskrovitija mesta.
Knjiga „Crtice nove“ je nastavak prve knjige „Crtice„. Iako na prvi pogled deluje da je to samo nastavak koji se stilski ne razlikuje mnogo od prethodne knjige, nakon čitanja se stiče sasvim drgačiji utisak: ovo nije samo linearni nastavak prve knjige ovo je zaranjanje u još veće dubine našeg bića i duše…
Obe knjige se preklapaju, čine jednu celinu i dopunjuju se i vizuleno i tematski. Vizuelno predstavljaju jedna drugoj suprotnost, neku vrstu jin-janga. Tematski se dopunjuju na takav način da su istine izrečene u prvoj knjizi jasne, precizne i otrežnjujuće, ali one napisane u drugoj knjizi su dublje, teže za prihvatanje, ali isceljujuće. I jednu i drugu knjigu sam beležila u procesu isceljenja sopstvene duše. Prva knjiga je bila više upoznavanje sa sopstvenom dušom, a ova druga knjiga je plod jedne zahtevne istraživačke ekspedicije po svim njenim kotlinama i vrletima, po njenim bolnim mestima, sa namerom njihovog isceljenja. To moje putovanje se podudarilo sa globalnim isceljenjenjem kojem svedočimo, isceljenjem od svih zabluda, iluzija i laži. Interesantno je da su te zablude kojima svedočimo i zabeležene u knjizi, a neke su nastale mnogo pre ove globalne dijagnoze u kojoj smo, što mi samo potvrđuje uverenje da ono o čemu razmišljamo ili beležimo, to se dešava i u svetu oko nas.
Da li je onda ova knjiga pravo štivo za čitanje u ovim zahtevnim vremenima ili nam treba nešto lakše i manje zahtevno, nešto za opuštanje?
Literatura ima svrhu da nas suoči sa nama samima i našom stvarnošću i da probudi našu sopstvenu uspavanu svrhu. Na žalost zadnjih godina, pre svega zahvaljujući monopolu velikih izdavača ona osim načina da neko napravi biznis na prodaji svetskih bestelera služi i za bekstvo čitalaca – u nečiju imaginaciju, priču ili dramu… Služi kao neka vrsta anestezije za neiživljen i neostvaren život pojedinca izgubljenog u besmislu korporativnog biznisa i načina života koji on diktira. Takva literatura, koja standardizuje našu pojedinačnu i posebnu svrhu, koja nam diktira bestselere kao lektiru, koju moramo da pročitamo, iako te knjige ne rezonuju sa našom dušom, ima za cilj da nas udalji od nas samih da nas zarobi, slično rijaliti programa na televiziji.
Samo ono što nas otrežnjuje može da nas izleči. Samo ono što nas istinski zaboli može da nas isceli. Tu je svaka vrsta anestezije, i one u medicini, i one u književnosti, kontraproduktivna i uspavljuje i naše telo i našu dušu. A da bismo iscelili i sebe i svet oko nas moramo biti prisutni i budni i život doživeti „na živo“.
Da li su izazovi sa izdavanjem i distribucijom ove druge knjige sa kojim ste se suočavali kao pisac koji samostalno objavljuje knjigu manji s obzirom da sada imate iskustva u tome?
Iskustvo sa prvom knjigom je dragoceno i neprocenjivo. Ali stečeno iskustvo nije prepreka za nove izazove, jer kako rastemo mi, rastu i izazaovi i to je nekako prirodno. Lakoća je samo u njihovom lakšem prevazilaženju. Situacija u izdavaštvu se drastično promenila za ovih nekoliko meseci. Svedočimo propasti čitavih indrustrija i oblasti ljudskog delovanja pa je na udaru i izdavaštvo. Nema Sajma knjiga, manje je izdanja, prodaja knjiga se obavlja online, a sve više se knjige i online objavljuju…Sve ove promene kojima svedočimo predstavljaju veliki izazov za sve nas. Ono što je dobro u svemu tome jeste to da sve ono što je bilo lažno ili preveliko i nije bilo na zdravim osnovima, sada se urušava. A to je dobro jer može da se pravi neki drugačiji, bolji i humaniji sistem kojem je u centru pojedinac i njegova posebnost, a ne standardizovanje pojedinca i ukalupljivanje u kalupe velikih koji na tome zarađuju. To je naročito važno u umetnosti gde zbog monopola nije bilo mesta za one drugačije i posebne, a ni za suštinsku umetnost. Sve se svelo samo na biznis.
U ovom beskonačnom svetu ima mesta za sve nas i za svačiju posebnost u svim oblastima pa i u pisanju i objavljivanju knjiga. Pošto su sada baš veliki sistemi najviše na udaru sve više je prilike za neafirmisane autore da svojim putevima dođu do onih čitalaca koji će baš u njihovim napisanim redovina naći inspiraciju da poslože i poređaju nerede u svom životu i svojoj duši. A to jeste svrha umetnosti. Da komunicira bez posrednika kome je često svrha samo da naplati prolaz jedne duše ka drugoj.
Koliko ste zadovoljni interakcijom sa čitaocima knjige i komentarima?
U toj interakciji nije toliko važna interakcija pisac čitalac koliko knjiga čitalac. Pisac treba da je tu samo neka vrsta kanala, linka, da čitalac sam dođe do sebe, do onih delova koje je potisnuo i u sebi skrio. Lik pisca, njegova biografija i neki podaci iz njegovog života tu su potpuno nebitni. Na žalost živimo još uvek u vremenu gde je glavni kriterijum za čitanje neke knjige lik pisca i njegova prisutnost u medijima, njegova popularnost, ili popularnost onoga ko je pisao recenziju ili knjigu preporučio. A to je, u smislu istinskog prepoznavanja delova sebe u delima umetnika tj. pisaca potpuno sporedno.
Raduju me svi komentari koje dobijam, ne toliko oni o samoj knjizi koliko reči onih koji su pročitali knjigu, prepoznali sebe ili svoje bližnje ili situacije iz crtica i kojima je to pomoglo da taj deo sebe osvetle i razreše. To je neprocenjivo iskustvo istinske komunikacije ne pisca sa čitaocima, već srodnih duša koje su se srele i slično prepoznale.
Kada razbijemo sve te iluzije, zablude i laži sa kojima ste se razračunavali u knjizi “Crtice”, kada iscelimo sve te potisnute boli, da li nam nešto preostaje?
Ostaju istina i ljubav. One su uvek prisutne ali ih ispod svih tih iluzija ne vidimo. Istina koja nas jedina može zaštiti od svih lažnih svetova koji se sada urušavaju i koja nas isceljuje. I onda ta čista ljubav, glavni stvaralački materijal kosmosa, kojom možemo da gradimo nove svetove…. Svetove Ljubavi.
Izvor: Zdravaiprava