Koliko su kućni poslovi značajni za fizički, ali i mentalni razvoj dece ukazala je Šeron Holbruk, poznata američka autorka koja se bavi ovom temom. Problem je prvo uočila na svojoj deci koja su jedino ubeđivanjem i prepucavanjem i na kraju uz viku, htela da pomognu u sređivanju kuće.
“Sve to vreme sam se pitala da li ja nešto pogrešno radim i kako moja deca mogu u pomoći oko tih prostih, svakodnevnih stvari da pružaju takav otpor. U početku sam bila fokusirana samo na osnovne obaveze, kao što su lična higijena, školski zadaci i njihova soba. Ali i tu sam uvek nailazila na otpor”, opisuje Holbrukova.
Prema njenim rečima, ako bi zatražila neku dodatnu pomoć, stavljanje veša u mašinu ili rasklanjanje stola, to je bilo ravno katastrofi.
NE DAVATI IM NOVAC
“Njihova sebičnost i lenjost su me uvek izluđivali. Razmišljala sam da nije možda problem u tome što sam im već godinama dodeljivala samo ono što se isključivo odnosi na njih pojedinačno, a ne na nas kao porodicu”, kaže Šeron Holbruk.
Kako priznaje, otkrila je studiju Rona Libera, koja između ostalog tvrdi da deca nisu ni blizu opterećena kao što se javnost uverava i da ni ne rade onoliko poslova koliko bi trebalo. Liber, naime, tvrdi da je velika greška kada njihove obaveze roditelj predstavlja kao nešto dodatno ili nešto što se nagrađuje novcem. On je naglasio da su porodične obaveze najnormalniji deo života i da se tako prema njima treba i ophoditi i takvim ih predstaviti deci.
“Ričard Rende, razvojni psiholog, ukazuje na trend smanjenja poslova i odgovornosti u domaćinstvu kao “zabrinjavajući”. On smatra da poslovi iz detinjstva imaju jasan pozitivan uticaj na dete, od razvoja fine motorike, pa sve do razvoja odgovornosti. Neobično je važno i to, Rende ističe, da su dugoročne studije pokazale iznenađujući pozitivan faktor na mentalno zdravlje u odraslom dobu i profesionalni uspeh kod dece koja su u detinjstvu imala zadate kućne poslove i odgovornosti”, objašnjava Holbrukova.
Ona ukazuje na to da je zbog modernog trenda podizanja “malih narcisa i snobova”, koji imaju neopravdani utisak da su bolji i vredniji od svih drugih, Rende zabrinut.
“U nedostatku obaveza naša deca će se okrenuti stvarima koje vode stranputicom”, naglašava Rende.
USADITI EMPATIJU
Holbrukova je zbog svega toga želela da usadi svojoj deci osećajnost prema drugim ljudima i da u njima razvije empatiju i potrebu da pomažu drugima.
“Zaključak je delovao suviše jednostavno, možda to da deci treba ukazati da su to naši, porodični poslovi, svih nas, a ne njihovi, detinji. Od početka to nazvati kolektivnim porodičnim aktivnostima, a ne rasporedima odgovornosti. Što manje komentarisati i objašnjavati, ponašati se kao da je to nešto najprirodnije moguće i samim tim podrazumevajuće”, istakla je Holbrukova.
I, bila je u pravu. Kako sama naglašava, na mala vrata je uvela ovakav pristup u svojoj kući.
“Naša prva kolektivna porodična aktivnost je bila rasklanjanje nakon večere. Ranije bi deca samo rasklonila za sobom i zbrisala, a mi smo ostajali da sve završimo. Sada niko nije izlazio iz kuhinje dok sve ne bi bilo raspremljeno. Moram priznati da princip funkcioniše”, zaključila je Šeron Holbruk.
SVI ZAJEDNO RAME UZ RAME
Holbrukova ističe da kada svi rade rame uz rame, to se zaista oseća kao timski rad, a manje kao provera sa tzv. liste “ovo-moram-da-uradim”.
“Na stranu to što ovako deca mogu da nauče više korisnih stvari, jer su prisutnija tokom celog posla. Liber je bio u pravu u njegovoj proceni da su deca sposobna za mnogo više nego što smo im omogućili da rade. I to uglavnom zato što nismo dovoljno strpljivi da im damo priliku da preuzmu nove zadatke i da pogreše nekoliko puta pre nego što ih savladaju”, kaže Šeron Holbruk.
Pripremila: S. Vidović