Svi prirodno sadržani i dodati šećeri koje unosimo su jednostavno neka kombinacija ovih molekula. „Ono što zovemo prirodno sadržanim šećerima nije samo po sebi prirodnije od dodatih šećera”, kaže Tuksberi. „Glukoza koju prirodno sadrži grožđe će biti ista kao glukoza u stonom šećeru”, kaže Tuksberi. To znači da bez obzira što na deklaracijama namirnica razlikujemo prirodno sadržane od dodatih šećera, naše telo ne pravi razliku između molekula fruktoze, glukoze, sukroze, ili bilo kog drugog molekula šećera koji unosimo. Mi ih u suštini varimo na isti način.
Samo trenutak! Šta je sa prirodnim dodatim šećerima, pitate vi? Medom i sirupom od agave, na primer. Iako „prirodni” može da zvuči suštinski dobro ili bolje, to u ovom slučaju u stvari ne znači ništa. Naravno, neki od sastojaka koje klasifikujemo kao „dodate šećere” su manje rafinisani od drugih i približno originalnom obliku, poput javorovog sirupa. Dodati šećeri mogu takođe da se ekstrahuju iz hrane sa prirodno sadržanim šećerima i koncentrovati, kao u slučaju nektara breskve ili kruške. Ali molekuli šećera u medu neće biti superiorni u odnosu na molekule šećera u istoj količini belog šećera. „Hemijski gledano, [prirodni šećeri] utiču na vas na potpuno isti način kao stoni šećer”, kaže Tuksberi. Pored toga, može se reći da su bukvalno svi šećeri „prirodni” u nekom smislu, s obzirom da potiču od nečega što se nekad nalazilo u prirodi. Čak je i prah šećer, na primer, samo rafinisan iz šećerne trske. Zato termin „prirodni šećer” zvuči lepo, ali ne znači mnogo.
U suštini, ako vas brine unos šećera, proveravanje deklaracije da biste proverili koliko šećera ima u datoj namirnici je korisnije od mozganja u kom hemijskom jedinjenju je šećer.
Da li onda treba da vodimo računa o dodatom šećeru u pakovanim namirnicama?
Ako naše telo ne može ni da razlikuje molekul šećera iz banane i kolača, zašto onda uopšte praviti razliku između te dve vrste na deklaracijama? To je dobro pitanje. Čini se da za naš organizam važi da je šećer šećer i da onda u stvari nema veze koje je vrste. Ako pokušavate da ograničite unos šećera iz bilo kog razloga tako što vodite računa o ukupnom broju grama šećera, bez obzira na izvor, to je sasvim dovoljno.
Ali to ne znači da je deklarisanje za dodate šećere beskorisno. Proizvodi prepuni dodatog šećera su namirnice koje su procesovane, što znači da su velike šanse da su lišene drugih važnih hranljivih materija tokom procesa kako bi ta namirnica bila slađa i privlačnija potrošačima.
Namirnice koje se sastoje samo od prirodno sadržanih šećera, s druge strane, obično su pune drugih dobrih stvari, kao što su vlakna (u voću), proteini (u mlečnim proizvodima) i vitamini i minerali (i u voću i u mlečnim proizvodima), kaže Larson.
Zaključak je da je lakše dobiti veću hranljivu vrednost i teže uneti preteranu količinu šećera iz namirnica samo ili uglavnom sa prirodno sadržanim šećerima. Međutim, razlog za to leži u hranljivoj vrednosti ostalih sastojaka te namirnice, a ne vrsti samog šećera. Zato šolja jogurta nije isto što i krofna. Ali, „šećer je šećer”, kaže Tuksberi.
Izvor: Zdravaiprava
