Ovih dana na svakom koraku viđam slike Isidore Bjelice sa sinom i ćerkom. I svaki put mi se srce ispuni milinom znajući koliki poklon ova žena daje svojoj deci, upravo u ovim, za nju najtežim trenucima. Njena deca su srećna deca.
Kao dete čiji su i majka i otac oboleli, a zatim i umrli od karcinoma, znam šta znači i kako se osećaš kada je teško bolestan neko koga toliko voliš, za koga si vezan i za koga bi dao sve na svetu da se izleči i ostane tu sa tobom. Nisu se borili kao što to Isidora čini. Bilo mi je izuzetno teško da gledam kako odlaze i ostavljaju me bez imalo želje da učine neki napor, nešto što bi im produžilo boravak na ovoj planeti.
Iako tada toga nisam bila potpuno svesna, duboko intuitivno sam znala da su odustali, da im nije stalo i da je to njihov način da izađu iz svega u čemu se nisu snalazili.
Iako sam prolazeći kroz bol gubitka majke, a zatim i oca, već bila majka, to me nije činilo manje njihovim detetom. Dete koje je u meni čučalo je bilo tužno, jer je osećalo da oni odustaju, da ne žele da pomognu sebi, da na neki način žele što pre da odu i okončaju svoju muku.
Kako sam i sama posle nekoliko godina obolela od karcinoma, u celoj toj drami jedino sam u jedno bila potpuno sigurna.
Sigurna sam bila da svojoj deci ne želim da ostavim ovaj gorak ukus u ustima sa kojim sam ja ostala posle gubitka majke, a zatim posle nekoliko godina i oca.
Znala sam da želim da dam sve od sebe da pomognem sebi i zaista se izlečim, iscelim, ozdravim, dam sebi novu šansu i budem tu za sebe i njih.
Posle zvaničnog lečenja, kucala sam na sva vrata iza kojih sam mislila da se nalazi pomoć i lek. Pila sam, jela, sve za šta sam pomislila da može da pomogne, čitala, vežbala… Otvarala sam najbolnije rane i hrabro se suočavala sa svim što sam dugo godina krila od sebe, negde znajući da se ispod svega toga, ma koliko bolno bilo, krije isceljenje.
Naravno da kod ovakvih bolesti nema garancija, pravila, ali sam opet u jedno bila sasvim sigurna.
Učiniću sve!
Sve što je do mene!
Neću učiniti ono što su moji roditelji – neću odustati!
Kada god da dođe taj čas, kada god bude vreme da odem sa ove planete moći ću čistog srca da pogledam svojoj deci u oči i kažem “Ja nisam odustala”.
To će za njih značiti:
Ovaj život je vredan življenja!
Vi vredite i učiniću sve da budem tu što duže za vas!
Vi ste važni i koliko god da je teško da se prođe kroz nešto – vredi!
Ono što ja nisam dobila, želela sam da moja deca dobiju. Poruku koja je ono najvrednije što im kao roditelji možemo dati.
Bolje umreti boreći se, nego odustati!
E zbog toga mi je puno srce kada vidim kako se lavovski bori ova žena i koliko su njena deca na dobitku, koliko mogu da budu srećna i ponosna jer dobijaju ovaj najveći mogući poklon.
Dobijaju poruku koja se ne može kupiti.
Ovaj život vredi. Ja vredim! Vi ste vredni!
Dragana Bačanek je lajf kouč, učiteljica meditacije, krija joge i vežbi energizacije. Drži predavanja na temu uspeha, prosperiteta, samopouzdanja i antistres radionice.
Izvor: www.lifecoach.rs
