Radovali smo se svakom zimskom raspustu, a posebno odlasku na salaš. Zime su bile prave, veoma niske temperature su trajale danima, a još niže su bile noćima. Mećave su preko noći zatrpavale ulice smetovima snega koji nije prestajao da veje. Vlasnici kuća su morali po nekoliko puta u toku dana velikim lopatama da odbacuju sneg sa trotoara. Tamo gde su živeli nemoćni ili bolesni ljudi, trotoar nije bio očišćen, pa je svako morao sa mukom uskom prtinom da prolazi. Tu se niko ni sa kim nije mogao mimoići.
Tada su uobičajeno zimsko prevozno sredstvo od salaša do grada bile saonice sa konjskom zapregom. Još se sećam sa koliko nestrpljenja smo iščekivali saonice i osluškivali zvuk praporaca i ujaka koji je dolazio po nas da nas odveze na nekoliko dana na salaš. Obukli smo i obuli najtoplije što smo imali. Uvili se šalovima, na glave natukli kape, na ruke rukavice. Na tri udaljena susedna salaša živela su naša tri ujaka sa svojim porodicama, a od njih su dvojica imala po jednog sina. Ta naša braća su se još više radovala svojim rođacima iz grada i zimskim čarolijama i igrama koje će podeliti s nama. Velikim saonicama smo se sa našom babom vozili na salaše, a kočijašio je neko od babinih bratanaca. Daščani pod saonica bio je prekriven slamom koja je, kad smo se smeštali, šuštala. Ta slama trebalo je da nas bar malo zaštiti od hladnoće. Drvena sedišta bila su zastrta krparama i ćilimima, a mi deca smo se šćućurili jedni pored drugih da bi nam bilo toplije. Pokrili su nas velikom opaklijom. Bio je to višenamenski odevni predmet, napravljen od debelog ovčjeg krzna koji je u stvari bio čobanski ogrtač, dosta širok poput pelerine i dug do zemlje. Leti bi se koristio kao prostirka na travi na kojoj smo sedeli u hladu stare razgranate kajsije dok nas je baba učila da vezemo ili pletemo. Tom opaklijom su nas decu pokrili i ušuškali da nas zaštite od mraza i vetra. Međutim, meni se činilo da nas baš ništa ne može u dovoljnoj meri zagrejati na toj hladnoći. Nikad nisam volela zimu. A putovanje do salaša trajalo je satima, ili se meni tako činilo.
Pred mojim očima prolazile su iste pomalo dosadne slike zavejane zaslepljujuće bele beskonačne vojvođanske ravnice. Tu belinu remetilo je poneko stablo duda, bagrema ili javora i poneka njiva sa koje su štrčala neposečena suva stabla kukuruza. Pitala sam se da li su to sigurni putokazi ili se možda vrtimo u krug. Tom utisku doprinosio je i ujedenačeni kas konja po snegu prošaranom ponegde klizavom besputnom suvomrazicom. Puta kao da nije bilo. Ako ga je i bilo, novi sneg ga je sakrio. Udisali smo karakteristične mirise konja kojima se dah isparavao i video, a osećao se kao jak stočni vonj. Nijedne saonice nismo susreli. Nikome se nije putovalo. To je izazivalo još veći strah da se, ako se slučajno izgubimo u beskrajnoj belini, neće naći niko da nam pomogne i da nas spase. Do nas su dopirali delovi razgovora ujaka i naše babe. Oni su se sećali još hladnijih zima kad se saonicama mogao bezbedno preći zaleđeni Dunav sa bačke na baranjsku obalu. Povremeno se čuo i zvižduk kamdžije kojim je kočijaš švićnuo ne bi li ubrzao konjski kas i zatezanje kajasa uz komande upućene konjima: “Njeee, Gidra! Ajd’ , Kusa!” Nigde da se čuje lavež salašarskih pasa što znači da smo još uvek bili daleko od kuća i naselja.
Niko od dece nije započinjao razgovor. Činilo nam se da će nam biti još hladnije ako otvorimo usta. Vreme kao da je stalo. Kad god bismo pitali ujaka koliko nam još nedostaje do cilja, uvek bi odgovorio: “Još malo, samo što nismo stigli!” Ubrzo se pojavilo bagrenje koje je bilo obeležje svakog vojvođanskog salaša. Po njemu se još iz daljine moglo prepoznati da je salaš blizu. I onda su se prvo zadovoljnim rzanjem oglasili konji, a uglas su im odgovorili salašarski psi, ili “kere”, kako ih tamo zovu, koji su orkestrirano zalajali i zamahali repovima. Konačno stižemo! Svi domaćini su se uzmuvali da nas dočekaju i prihvate. Smestili su nas u veliku sobu u kojoj nas je svojom prijatnom toplotom grejala prava velika paorska peć, opkoljena klupom koju smo odmah zaposeli. A kad nas je ujna pozvala na čuveni bački ručak, zaboravili smo na smrznute prste na nogama i rukama. Pred nama su bili dani bezbrižne igre u kući i na snegu. Napolje bismo odlazili na zaleđene bare gde bismo se klizali na tzv. krčuljama. I to klizanje se zvalo krčuljanje. Da biste se krčuljali, morali ste imati jedan duži štap na čijem je kraju bio pričvršćen veći esker i dve jednake daščice za stopala, po čijoj je dužini po sredini bila razapeta žica debljine malog prsta. Na te daščice se stane, a štapom se odguruje, i tako se vešto ili manje vešto , kako se ko snađe, krećete po ledu. Kako je nas bilo više od krčulja, otimali smo se za njih i jedva čekali da neko padne i odustane od klizanja. I grudvali smo se i obarali jedni druge u sneg. Moj brat je hrabro hodao po jednoj zaleđenoj bari, ali je led na jednom mestu popustio i on je upao u hladnu vodu. Bio je mokar i svi smo zbog njega morali kući. Uveče smo uz svetlo petrolejske lampe slušali priče iz zarobljeništva u Nemačkoj u kojem je dobar deo Drugog svetskog rata proveo naš ujak. Kartali smo se slikovitim mađarskim kartama,obeleženim neobičnim simbolima. Igrali smo se “ćorave bake”, igre u kojoj se jednom igraču veže marama preko očiju, a on juri ostale i kad uhvati nekog, mora pipanjem da ga prepozna. Onda se uloge zamene i igra se nastavlja.
Tako smo u zanosu igre jednom polupali kokošja jaja u saćuri (pletenoj posudi od rogoza) koju je ujna držala u sobi. Slušali smo drevne bajke u kojima su se pojavljivale veštice, zmajevi i ostala fantastična bića. U atmosferi polumraka i treperenja plamena petrolejke sve je delovalo čarobnije, neobičnije i tajanstvenije. Noću su nas pokrivali perjanim dunjama, a mi smo još dugo pre sna razmišljali i domaštavali radnje iz strašnih priča, povezujući ih sa karakondžulama o kojima nam je tata pričao, radujući se novom jutru, domaćem salašarskom hlebu, svežem kajmaku, obranom sa tek pomuženog mleka, i novim zimskim avanturama.
Tekst: prof. Svetlana Gradinac
