Matej Pašeta je od onih ljudi koji su stvoreni da ulepšavaju i osvetljavaju život drugima svaki put iznova, baš kao i svom gradu. Te osobe su kao magičan feral na moru, a njihova svetlost je velika. Bilo da su blizu ili daleko, oni uvek bude prijatne osećaje u srcu. Sa njima je svaki trenutak poseban. Kažu da more i takve duše treba čuvati zauvek i zato ovaj tekst posvećujemo jednoj novskoj duši koja je u Londonu.
Mladi Novljanin Matej Pašeta rođen je 5. novembra 1986. godine. Odrastao je u Herceg Novom, gde je završio osnovnu i srednju školu. Američki fakultet za menadžment i tehnologiju Univerziteta Rochester iz Njujorka, završio je u Dubrovniku, a postdiplomski magisterij na fakultetu Midllesex 2016. godine u Londonu. Zajedno sa svojim đedom, najmudrijim i najcenjenijim profesorom u Herceg Novom, autor je i koautor brojnih knjiga i publikacija.
U intervjuu priča svoju londonsku priču, iznosi svoje stavove o novonastaloj situaciji i borbi protiv svetske pandemije korona virusa, priča kako obožava vožnju barkom do Žanjica, a kolima do Žvinja.
U nastavku otkrijte zbog čega njegovo srce uvek bira Herceg Novi…
Kako izgleda život u Londonu?
– U London sam došao 2015. godine, sa sestrom Marijom. Upisao sam magistarske studije grafičkog dizajna, a ona fakultet za filmsku produkciju. Prve tri godine smo živeli u studentskom domu u istočnom delu grada. Tu smo imali priliku da upoznamo mlade ljude iz celog svijeta. Sa sigurnošću mogu reći da su mi se vidici izuzetno proširili time što sam postao građanin jednog od najmultikulturalnijih gradova. Na početku nisam bio oduševljen klimom, hladnim neboderima, ni osećajem užurbanosti, ali sam nakon nekog vremena uvideo pravo bogatsvo ovog grada: London je svet u malom. Tokom pet godina koje sam ovde proveo, upoznao sam više ljudi nego za 28 godina na području bivše Jugoslavije. Imao sam prilike da čujem bezbroj pesama i poslovica, da probam veliki broj jela i pića, da naučim reči na raznim jezicima, na taj način postavši, u najnepretencioznijem smislu, kosmopolita.
Život u Londonu je mnogo stresniji od života u Herceg Novom?
– London je megapolis, sa devet miliona stanovnika i sa izuzetno velikom gustinom naseljenosti, od skoro 4.500 stanovnika po kvadratnom kilometru. Putovanje podzemnom željeznicom je često pravi izazov, u poređenju sa prepunim vagonima; konzerva sardina deluje kao hotel sa pet zvjezdica. Londonci obožavaju da čekaju u redovima: tu su redovi za kafu, redovi za bioskop, redovi za muzeje, redovi za nove telefone. Nakon posla veliki broj ljudi direktno ide u pabove koji su centralni deo socijalnog života. Za vjeme studiranja, pa čak i nakon magistriranja, većinom sam radio u ugostiteljstvu. Floskula o tome da je mušterija uvek u pravu je ovde podignuta na nivo dogme. Pokušavajući da se dodvori neverovatno heterogenom soju potrošača, većina ugostitelja je izgubila originalnost i autentičnost. Velike franšize su već decenijama usidrene i dobro osigurane, gurajući male privrednike na marginu. Sindikati su slabi i većina radnika u ugostiteljstvu je ostavljena na milost i nemilost poslodavca.
Napustio sam dobro plaćeno mesto generalnog menadžera jednog restorana na zapadu grada, jer je firma poslovala preko godinu dana sa 12 radnika, od kojih je samo jedan imao ugovor. Kada sam vlasnicima firme zatražio objašnjenje, ignorisali su me. London je izuzetno polarizovan grad, sa skoro 300.000 beskućnika, 11.000 milionera i 95 milijardera. U politički vrlo nestabilnoj Velikoj Britaniji, London se našao u nezavidnom položaju zbog izlaska iz Evropske unije, iako je većina Londonaca glasala protiv Bregzita. Život u Londonu me okrenuo za 180 stepeni i naučio me da više cenim i volim svoj Herceg Novi.
S obzirom na celokupnu svetsku situaciju sa pandemijom kovida-19, koje su mere preduzete u Londonu, i da li je našim sugrađanima dozvoljen povratak u našu zemlju?
– Nezrele i nesmotrene odluke britanskih političara da se 60% populacije zarazi u nadi da će se time izgraditi kolektivni imunitet, došle su kao kec na desetku teoretičarima zavere koji tvrde da su te zaraze nekome u interesu. Takva odluka, doneta početkom marta, uveliko je pripomogla širenju virusa i dovela nacionalni zdravstveni sistem na rub kolapsa. Britanska vlada je savetovala svoje građane o socijalnom distanciranju 16. marta. Nacionalne mere o izolaciji su donete tek 23. marta. Te mere uključuju zabranu javnih okupljanja, zatvaranje ugostiteljskih objekata, bioskopa i pozorišta, dozvolu izlaženja samo zbog kupovine i vežbanja. Uvedena je mera obaveznog socijalnog distanciranja. Samo esencijalnim zanimanjima je dozvoljen rad, a državni blagajnik je obećao 80% plate svim radnicima sa stalnim ugovorom koji moraju da ostanu kod kuće zbog krize. Petina malih i srednjih preduzeća u Britaniji je prekinulo poslovanje.
Nezaposlenost je skočila preko 2 % u mesec dana. Sa svog prozora svakodnevno vidim kako ljudi i dalje šetaju u grupama i ne praktikuju socijalno distanciranje u potpunosti. Kada su lepi dani, ljudi često bezbrižno idu u šetnju. Iz nekog razloga sladoledarnica ispod moje zgrade je i dalje otvorena. Našim sugrađanima je bilo omogućeno da se vrate u Crnu Goru vladinim avionom u više navrata. Moja sestra i ja smo imali priliku da se vratimo u Herceg Novi, međutim, zbog posla morali smo da ostanemo u Londonu. Čuli smo kako se putnici na aereodromima ne proveravaju dovoljno, te nam se činilo da bi putovanje u Crnu Goru bio veći rizik od ostanka u Londonu.
Koja bi bila Vaša poruka Herceg Novom?
– Izuzetno sam pozitivno iznenađen pravovremenom reakcijom Crne Gore na ovu krizu. Crna Gora je na vreme počela sprovoditi neophodne mere koje su sprečile širenje zaraze. Moja poruka građanima Herceg Novog je da se drže, da budu strpljivi i da će sve ovo, kao i što su sve krize do sada, proći.
Koautor i dizajner ste mnogih knjiga. Odakle crpite inspiraciju za ovaj posao, i kako ste došli na ideju da se time bavite?
– Najveća inspiracija je bila u tome da budem saradnik svoga đeda Lazara. On je hodajuća enciklopedija Herceg Novog i bila mi je velika čast i zadovoljstvo učiti od njega, ali ga i podučavati o novim tehnologijama u pripremi za štampu.
Magistrirali ste dizajn na Middlesex Univerzitetu. Kolika je to prednost, a ujedno i odgovornost za jednog mladog čoveka?
– Najveća prednost je bila sarađivati sa izuzetnim timom kreativnih ljudi sa svih kontinenata. Tema mog magistarskog rada je bila očuvanje Mamule. Bio sam oduševljen činjenicom da me veliki broj ljudi podržao u tom projektu i da sam tu temu približio čitaocima iz celog svijeta. Ono što mi se posebno svidelo je pristup određenim, naoko nerešivim problemima i istinska sloboda govora. Moja odgovornost kao magistra dizajna je da podstičem svoje bližnje i svoje kolege na nesvakidašnji i drugačiji način razmišljanja.
Sa kojim iskušenjima ste se susretali tokom studiranja?
– Najveći problem je bio u tome što mi je dan bio prekratak. London je veliki grad, a ja, naviknut na novsku skitnju, to nisam shvatao. Kao u pesmi Šabana Šaulića, sa namerom sam došao u veliki grad i počeo sam da lutam. Bogat društveni život, stalni posao i fakultet se nisu baš najsjajnije uklapali, pa mi se studiranje malo odužilo.
Koja je prednost živeti u Londonu?
– U doba ove krize ne vidim previše prednosti. Najveća prednost je multikulturalnost koja vrlo dobro utiče na moju kreativnost. Ono što je kod Londona zanimljivo je da nema atmosferu velikog grada, više deluje kao hiljadu malih gradova spojenih u jedan. London ima vrlo interesantnu i bogatu kulturnu i gastronomsku scenu, koje su, nažalost, na pauzi. London ima jako puno pitoresknih kanala, sličnim onim amsterdamskim, sa zanimljivim duguljastim i uskim brodovima.
Šta to Novi ima što London nema?
– Žvinjska praskozorja i mamuljske zalaske sunca. Priganice i domaću lozu. Vredne trgovce koji viču: „Krtole, krtole!“ ispod prozora. Turnire u briškuli i trešeti, mušljade, nestvarne bonace i ljute južine. Skale i uzbrdice, mačke koje se motaju oko ribara. Ribanje uz feral, basket na Srbinu i fudbal na Crvenom krstu. Šetalište Pet Danica, ćakulanje do zore na parapetu uz gemišt i pesmu. Frišku ribu sa Škvera, mandarine iz baštine, kockice na plaži Topla, svaku plažu od tunela do tunela. Velike crvene morske zvezde na dnu Plave špilje.
Kako izgleda Vaš jedan dan u Castelnuovu?
– Jutro počinjem jakom turskom kafom na balkonu, gledam u Boku i uživam. Svi časovi joge i meditacija na ovom svetu ne mogu da se porede sa osećajem blagostanja i smirenosti dok sam na tom balkonu sa svojom porodicom. Sledi đir do Stare banje ili do Kumbora, nalaženje sa prijateljima, šetnja od Hotela Plaže do Škvera, posećivanje bake i đeda na Savini, uveče još jedan đir do grada.
U kojim trenucima Vam najviše nedostaje naš grad?
– Naš grad mi uvijek nedostaje, što sam duže odsutan, to mi više nedostaje.
Šta Vas posebno oduševljava u gradu mora, zidina i kula?
– Oduševljavaju me predivna priroda i mentalitet ljudi. Oduševljava me to što svakodnevno može da me iznenadi i ostavi bez daha.
Da li imate neki poseban ritual kada ovdje boravite?
– Svaki put kad dođem, barem jednom se provozam do Žvinja da uživam u pogledu.
Zajedno sa vašim đedom, uvaženim i cenjenim profesorom Lazarom Seferovićem, prošle godine ste izdali knjigu “Herceg Novi, grad monumentalnih tvrđava”, u kojoj ste svu pažnju fokusirali na venecijansku tvrđavu Forte mare, te borbu da ona uđe u listu svetske kulturne baštine Uneska. Kakvi su Vam utisci o celokupnom projektu?
– Bila mi je izuzetna čast i zadovoljstvo da sarađujem sa svojim đedom na toj knjizi. On je vrsni istoričar umetnosti i za mene je njegova stručnost neupitna. Kako sam neko vreme radio kao turistički vodič, mislio sam da sve znam o tvrđavi Forte mare. Sokratovo „sad znam da ništa ne znam“ mi je nebrojeno puta prošlo krog glavu dok mi je svakodnevno otkrivao nove detalje. Kao predsednik nekadašnjeg hercegnovskog SIZ-a za kulturu, pre četrdesetak godina, moj đed je pokrenuo obnovu tvrđave Forte mare. Predložio je da se ona restaurira u venecijanskom gabaritu iz 17. vijeka. To je prihvaćeno i obnova je na osnovu konzervatorskih uslova i odobrenog projekta usledila 1986. godine. Glavni urbanista i konzervator obnove Starog grada bio je Boris Ilijanić, a đede je dočekao ostvarenje svog sna – da se Forte mare kandiduje za Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Uz nesebičnu pomoć Borisa Ilijanića, Radmile i Đorđa Ćapina, Vuka Čvora i Miloša Samardžića knjiga je objavljena 28. juna prošle godine. Knjiga sadrži preko 222 strane, 500 fotografija, grafika i gravura, pisana je na latinici i ćirilici, kao izrazu kulturološkog bogatstva Boke Kotorske.
Koliki je to bio izazov za oba autora?
– Najveći izazov je bila naša daljina. Nije lako bilo sarađivati sa dje strane svijeta. Neizmjerno mi je žao što zbog posla nisam mogao da dođem na promociju 28. juna prošle godine, jer nisam mogao da uzmem slobodno vreme sa posla u Londonu.
Da li se nešto bitno promenilo za tvrđavu od izlaska knjige i kako teče borba za ulazak na listu Uneska?
Nažalost, Unesko je zbog pandemije morao da odloži sve važne događaje, konferencije i sastanke.
Šta Vama predstavlja Forte mare?
Istočnu granicu mog dečijeg sveta. Orijentaciju kada se vraćam barkom sa Rosa. San moga đeda o očuvanju baštine.
Koji Vam je najromantičniji pogled i mjesto u Herceg Novom i zbog čega?
Najlepše zore su na Žvinjama, popodne je najlepše na Lalovini, a Španjola ima najlepše zalaske.
Najlepši trenutak do sada koji ste proveli ovdje bio je…?
Teško je izdvojiti samo jedan, jer mi je u Herceg Novom uvek srce na mjestu i svaki trenutak je poseban.
Zbog čega Vaše srce bira Herceg Novi?
Zbog porodice, prijatelja, starih ljubavi. Zbog toga što je Herceg Novi dom.
Tekst: Viktorija Samardžić
—
