Miris lipe čuva tajnu jedne epohe i ljubavnu priču Milene i Dragana. Jedna lipa, mirisna, iz Ulice Strahinjića Bana broj 14 u Beogradu, i ona sa juga, iz Zelenike, u ulici Sunčana obala, istim mirom mirišu povezujući dva grada nezaboravom na Milenu i njenog Dragoljuba – Dragana. O njihovoj ljubavi svedoči ova predivna priča koja se rascvetala u Zelenici, sazrela u Beogradu, i završila se u večnom miru porte Manastira Savina u Herceg Novom. Ispričala nam je ovu priču, za naraštaje i vekove koji dolaze, Zeleničanka Natalija Preočanin Samardžić…
Kao što reka od svog izvora traži najprohodniji put do ušća i tako se spaja sa beskrajem svojim, tako i priča sačuvana kao amajlija duše čeka svoj trenutak da se otrgne i otkrije onome ko je prepoznavanjem zaslužio. A ko će iskrenije želeti da prepozna tu vrijednost i da je sačuva od zaborava od nostalgične za rodnom grudom duše?
U primorskom mestu Zelenika, prepoznatljivom po poslednjoj ili prvoj stanici čuvenog voza Ćira koji je saobraćao na relaciji Sarajevo – Zelenika, i po luci Zelenika, pre jednog veka i malo više, svoje bračno gnezdo svili su Blagoje Mićunović iz Nikšića i lepa Zeleničanka Olga Vuković.
Iz ljubavi se izrodiše Milena, Nada i Dejan. Mićunovići su imali hotel preko puta železničke stanice, sada je to ulica Sunčana obala i važili su za izuzetno gospodstvene ljude koji su maksimalno ulagali u obrazovanje svoje dece. Ćerka Milena je studirala filozofski, Nada pravni, a sin Dejan medicinski fakultet. Nažalost, Dejana kao studenta medicine odnosi teška bolest, a Milena i sestra ostaju dostojne porodičnog bola, ali i obraza porodice.
Miris lipe čuva tajnu
Vozovi i brodovi su spajali ljudske sudbine, mladost je o svojoj budućnosti sanak snila, a Milena bi zajedno sa svojom sestrom kroz prozor očevog hotela krišom kroz poluzatvorene škure virila da vidi ko je nov stigao u njihovo malo mesto. Jedna lipa ispod prozora čuvala je devojačke tajne.
Da snovi nisu lepi samo dok se sanjaju, Milena je otkrila jednog letnjeg dana dok je maestral milovao zeleničke hridi, poigravajući se sa talasima.
Iz velikog hola otmenog hotela sa klavira, koji je u to vreme bio raritet i u mnogo većim sredinama, tihe, lagane note davale su podršu Mileninoj hrabrosti provirivanja kroz prozor. I san postade večnost…
Dragoljub Momčilović, student arhitekture, visok, stasit, naočit i lep, sigurnim korakom prošetao je malim primorskim mestom i ne sluteći da će za veke vekova ostati vezan za ovaj kamen, žalo, luku, more, maslinu, oleander, magnolije, nebo i Milenu. Krišom dodirnute poglede u patrijahalnom vremenu, Dragoljub je, vođen esencijom čiste emocije, rešio prosidbom Milene.
Beograd, grad mladih supružnika, Ulica Strahinjića Bana 14, i miris jedne lipe ispod prozora, jedan srećan par kraj prozora…
Milena, žena sa autoritetom i znanjem, trajno će ostati upamćena kao direktor najelitnije škole do današnjih dana, Prve beogradske gimnazije, u periodu od 1953. do 1954. zbog čega joj se sa najvećim pijetetom ovi redovi ispisuju. U vreme kada je misaona imenica bila doći iz malog mesta udaljenog po nekoliko dana putovanja, Milena je sa lakoćom osvojila beogradsku prosvetu. O ostalim Mileninim tragovima u vremenu pisaće se tek, jer na ovakav dragulj se uspomena čuvati mora.
Večni mir u porti manastira Savina
Njenom Dragoljubu – Draganu, kako ga je iz milošte zvala, uglednom arhitekti i slikaru, bila je muza, sigurnost i dom. Važili su za najharmoničniji par tadašnjeg elitnog Beograda. Kao leva i desna strana srca. Možda su zato i odlučili da zajedno počivaju u Mileninoj rodnoj Boki, među njenim najmilijim. U porti Manastira Savina u Herceg Novom njih dvoje su u večnosti zajedno, a dve lipe na dve različite lokacije su ostale da cvatom svojim podsećaju na jednu istinsku ljubav i sreću koja, nažalost, svoj izdanak nije imala. I čini se da novo svako proleće, kad se letu sprema lipa iz Ulice Strahinjića Bana broj 14 i ona sa juga u ulici Sunčana obala, istim mirom mirišu povezujući dva grada nezaboravom na Milenu i njenog Dragoljuba – Dragana.
Neispisana hronologija zeleničkih vala do ovog trenutka možda nije znala da je Zelenika svoju Milenu i Dragana imala.
“Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi” – Petar II Petrović Njegoš, a našu Milenu samo jedna osoba dok pamti – živeće.
Tekst: Natalija Preočanin Samardžić
