Okićena jelka: svetlucave lopte raznih boja, nekoliko ptičica, bombone umotane u šarenu hartiju, zvezdice napravljene od staniola, razbacani komadići vate po granama, miris torte od oraha koja se hladi na terasi (mnogo je ukusnija tako, nego ako se stavi u frižider), sarma koja se krčka na šporetu, lepi filmovi na televiziji, zvezdana noć i dvorište prekriveno snegom, seća se Nataša Ikonić.
To je, otprilike, ono što zamišljam kada čujem reči “Doček Nove godine”. Ne zamišljam restorane, ni splavove, ni pune trpeze, ni gala provode; zamišljam ono što sam imala nekada davno, kad sam bila dete.
Sećam se, jedne godine sam dobila mali klavir sa šarenim dirkama i šarene note – lepo smišljeno, da bi oni koji nemaju pojma o muzici mogli da nabodu pravu notu, prateći boje. Jedna od tih melodija je bila “O sole mio”. Svirala sam tu pesmu celog dana, sve dok je nisam lepo uvežbala, a moj pas je celog dana zavijao (od sreće ili od muke, ne bih znala).
Sećam se i jednog dočeka kada mi je bilo šesnaest godina i kada sam odlučila da ne odem ni na jedno mesto na koje su me pozvali, nego da ostanem kod kuće i zamišljam šta bi se desilo da sam otišla ovamo ili onamo. Napisala sam tri priče i uz jednu se pošteno isplakala, dok su ostale dve bile duhovite i zabavne…
Naravno, te večeri nisam samo pisala; jela sam tortu od oraha, gledala filmove, virila kroz prozor i posmatrala lepo okićene prozore susedne zgrade, i uživala u svojoj mladosti i nevinosti, a pod tim ne podrazumevam samo fizičku, već i emocionalnu nevinost.
I sada konačno dolazim do poente ovog teksta: ono za čime svi čeznemo, ono što nam najviše treba u novoj godini, više čak i od novca, jeste naša izgubljena nevinost i bezbrižnost. Treba nam onaj osećaj koji smo imali u detinjstvu, da će Deda Mraz sigurno doći čak i ako smo tokom godine nešto zabrljali, jer on je dobar čovek, a dobri ljudi praštaju drugima sitne greške.
Treba nam jelka okićena sa radosnim iščekivanjem i dubokom verom u to da je i život sjajan i svetlucav, magičan i zabavan, isto koliko i ukrasi koje stavljamo na nju.
Potrebna nam je vera u čuda i sposobnost da se radujemo šarenim poklonima, bili oni skupi ili jeftini. Treba nam zrno bezazlenosti, mrva ludosti i čarobni prah zaborava, kojim ćemo prekriti sve one loše stvari koje smo doživeli…
Želim vam da u Novu godinu uđete slobodni od svih tereta koje nosite na leđima, laki kao pahulje, radoznali kao da vam se sve dešava po prvi put, i da desetak minuta pre ponoći (odnosno, pre nego što počnu da bacaju petarde i rakete) pogledate u zvezdano nebo. Ono je potpuno isto kao što je bilo u ta davna vremena, kada ste bili deca. Iste zvezde sijaju na vas, isti mesec se krije iza krovova kuća, sve je isto. I vaše srce je isto kao što je bilo nekada. Potrebno je samo malo pažnje, malo tišine, i ponovo ćete ga osetiti kako kuca u vašim grudima, ponovo ćete osetiti ono poznato, uzbudljivo treperenje u stomaku…
Sećate li se tog osećaja? Bilo je tako uzbudljivo slušati kako spikeri na televiziji odbrojavaju: deset…. devet…. osam… sedam…šest… pet… četiri… tri… dva… jedan…
Nataša Ikonić je rođena u Beogradu i diplomirala je na Tehnološko – Metalurškom fakultetu, odsek Hemijsko inženjerstvo. Osam godina je radila u prosveti, godinu dana kao specijalista za ljudske resurse. Voli da gleda romantične komedije i dugo se bavi astrologijom. Iako njen prvi roman “Ponovo s njim” nije autobiografski, u njemu se pominju i škola i astrologija, jer glavna junakinja radi kao nastavnica hemije i stalno ima pri ruci knjigu Linde Gudman “Sunčevi znaci” koja je njena biblija i glavni savetnik kada su u pitanju ljubavni problemi.
