Dok prelistavamo kataloge, maštamo i razmišljamo o poklonima, dovijamo se na razne načine da u okolnostima pandemije održimo čaroliju praznika, za decu praznici bez mnoštvo pompe nisu nešto što moraju da osete kao promenu. Pedagog Jelena Holcer, kaže za portal Zdrava i prava da deca od marta meseca zajedno sa roditeljima prolaze kroz haotični i teški period, pa im praznici bez velikog broja prijatelja ili svih članova porodice neće predstavljati iznenađenje.
“Dovoljno je ponoviti da je sada situacija takva kakva jeste, da mi svi činimo svojim odgovornim ponašanjem ono što je do nas kako bi se ta situacija što brže rešila, da se nadamo da će već sledeći praznik biti drugačiji. Naglasite detetu da je ovo privremeno, da i vama ne prija ali da niste super heroj koji takvo stanje može da promeni. Onima koji nisu prisutni u trenutku praznika, zajedno sa detetom, pošaljite poruke, čestitke, budite sa njima barem u virtuelnom kontaktu”, savetuje naša sagovornica koja je već godinama vodi Školu za roditelje sa kojima nesebično deli svoje stručne savete na koji način najbolje odgajati srećno i zadovoljno dete.
Istovremeno sa praznicima ide raspust koji će trajati nešto duže, a Jelena preporučuje da deci ne treba sasvim da zabranimo kontakte među vršnjacima.
“Omogućite detetu društvo barem najboljeg druga, drugarice u kućnim uslovima. Sve dok su svi unutar vaših porodica sasvim zdravi, nema razloga da se ova druženja obustave. Ta druženja jesu limitirana malim brojem dece, lošim vremenom, a pre svega, stalno novim informacijama o novim merama u vezi sprečavanja virusa… ali unutar tih ograničenja omogućite socijalne kontakte i sebi i detetu što više. Odnosno, neka sva ta ograničenja predstavljaju ram u okviru koga se krećete, ali sliku unutar rama slikajte najbolje što umete. Setite se da je zdravlje ne samo fizička kategorija već da moramo misliti i na emotivno stanja i nas i naše dece”, objašnjava i ističe da ovaj period ostavlja posledice od prvog dana, i to na sve nas.
“Kod odraslih je najprisutnija nesigurnost u svakom segmentu života, od egzistencijalne jer su mnogi poslovi ugroženi, do zdravstvene situacije. Čak i sve ono što smo do sada podrazumevali na svakodnevnom nivou (kafa sa prijateljima, planiranje letovanja, bioskop…) postalo je neizvesno. Što se tiče posledica po decu, sve ono što su roditelji ranije primećivali kao problem preterane orijentisanosti dece na internet sada se mnogostruko uvećava. Odnosno, ako smo zamerali deci mnogo sedenja pred kompjuterom i za to zameranje imali ozbiljne razloge sada se svi ti razlozi samo povećavaju zbog online školovanja. Strepim da će nam generacije biti još otuđenije, sa još manjim sposobnostima za empatiju, druženje, vršnjačku solidarnost”, kaže Jelena Holcer.
Adaptacija na vraćanje na staro
Ranije generacije se sećaju da je posle letnjeg raspusta, sa svakim novim početkom školske godine u septembru, ipak potrebno neko vreme adaptacije i ponovno navikavanje na obaveze, rano ustajanje, domaće zadatke… Tako, i kada se haotična situacija sa virusom završi biće potrebno vreme navikavanja na život kakav je nekada bio.
“Po onoj narodnoj „na dobro se čovek brzo navikne“, nadam se da će ovaj period biti kratak. Što je duži vremenski period ovog izmenjenog života to će i period navikavanja na novi život biti duži. Ne zaboravimo da će za decu nižih razreda osnovnih škola to biti zaista, i bukvalno novi život jer ga oni nisu nikada ranije iskusili”, kaže pedagog Jelena Holcer i ističe da kod dece predškolskog (5-6godina) uzrasta i dece nižih razreda osnovne škole postoji dozuastraha i nesigurnosti.
Prema njenom iskustvu, čak i kada su roditelji pokušavali da minimalizuju problem virusa i bolesti, već novi oblici ponašanja, nošenje maski, insistiranje na distanci… doneli su dozu nerazumevanje same situacije. Takođe, deci je veoma teško objasniti pojam “nevidljivog neprijatelja”, jer to podrazumeva da on može biti svuda oko nas, u svakom trenutku.
“Deca starijih razreda, tinejdžeri traže oslonac pored roditelja, i u svojim prijateljima/vršnjacima, nastavnicima, pretražuju internet… ali nigde ne nalaze informacije na koje se mogu pouzdati kao istinite. To, jasno, stvara dozu nesigurnosti i zapitanosti: šta je istina, čemu da verujem? Strah i neizvesnost uzrokuju čitav niz posledica, na primer, da se deca više ne druže, da im (naravno, za njihovo dobro) predlažemo da se ne grle, pa ni ne igraju previše zajedno, pa ni da se posećuju, pa ni da idu na treninge… Ukratko, smanjenje socijalnih kontakata i aktivnosti je ono najstrašnije što je ovaj period doneo deci. Sa druge strane, pozitivno je što su porodice dobile novu šansu da se međusobno povežu. Zbog veće upućenosti jedni na druge roditelji imaju mogućnost da bolje upoznaju svoje dete, da se više njime bave, da ponovo povrate, često narušene odnose komunikacije, razumevanja, poverenja. Verujem da je ta mogućnost i najoptimističnije što je ovaj period doneo našim porodicama”.
Autor: Mariota Vlaisavljević
