Noge nekad bole, kilometri se nižu, ali um je sve čistiji i osećaj predivan. Iako sam pre više od deset godina počela da trčim ne bi li skinula nekoliko kilograma viška, odavno to nije osnovni razlog.
Foto: Pexels
I ove godine učestvovala sam na Beogradskom maratonu. To je prilika koja se ne dobija svakog dana – dugo trčanje saobraćajnicama dok vas sugrađani bodre. Praznik za svakog ko voli brži ritam koraka.
To je nagrada, jer kad tokom godine uporno džogirate maraton je svojevrsni „defile“ i „jagoda na torti“ za trud. Dobili smo je u nedelju, 14. aprila.
Nas četiri drugarice, žene od oko 40 godina, maraton dodatno povezuje. Treniramo svakodnevno, treninge smo zavolele mnogo pre maratona, tako da imamo kilometražu u nogama, a maratonsku trasu koristimo da se testiramo i pratimo. Bodrimo se, razgovaramo, slušamo muziku… To nas dodatno povezuje.
Trčanje je potreba i osećaj, a „plan“ je da trčimo dok možemo, dok „ne popadamo“. Nekad noge zabole, ali želja i osećaj „guraju“.
Trčanje sam otkrila slučajno i sponatno pre 11 godina, zavolela i skoro svakog dana „pređem“ oko deset kilometara. Kad mi se „noge otrgnu “ i mnogo više.
Moja najduža relacija su 42 kilometra na Beogradskom maratonu 2016, a ponosnija sam na moje trase od oko 35 kilometara kroz Beograd.
Te 2016. godine vežbala sam mesecima pre trke na duge staze i jedva čekala da uzmem maratonsku medalju.
Rezultat mi nije bio loš, a bila sam po malo razočarana što nisam više uživala na stazi.
Dan je bio pretopao i što je više odmicala trka je sve manje ličila na jedan od dugih lepih beogradskih treninga u košutnjačkoj šumi ili na povetarcu na Adi i keju. Svodila se na polivanje i ispijanje vodom, koju inače ne nosim tokom svakodnevnog trčanja – ni za piće ni za osveženje.
30 kilometara sam osećala radost trčanja i sve je proteklo kako sam želela. Negde u Tošinom bunaru čula sam: “Ženska stižeš ih” i pomislila da se moja spremnost ipak nekako vidi. Pričala sam sa „kolegama“ maratoncima, ali sunce je postajalo sve nepodnošljivije…
Na poslednjem „dugom“ treningu prešla sam 38 kilometara uz reku po oblačnom danu i osećala da mogu još.
Međutim, na pretoplom maratonu, posle 30 kilometara, osetila sam bol ispod desnog rebra, bućkala mi se voda u organizmu, a stvari na meni mogle su da se cede od polivanja.
Postajala sam u zadnjem delu trke razdražljiva i rešila da malo hodam, sredim disanje i raspoloženje. Naravno, baš hodanje sam htela da izbegnem, jer poenta maratona je da ga istrčiš. Ideja je da uživaš u trčanju, a ne da se vučeš u bolovima jer je to trčanje za dušu, a ne takmičenje.
Drugi krug po pretoplom asfaltu bez hlada gubio je taj smisao i raspoloženje je počelo da mi pada. Na 32-gom kilometru sam hodala i skoro da sam bila ravnodušna zbog toga, jer nisam došla da se mučim. Snage za hodanje sam imala na pretek.
Sam finiš trke od Ušća opet ohrabrenja, gužva i lepo trčanje, mnogo smislenije od onog po pretoplom, u poslednjem delu trke uglavnom pustom Novom Beogradu .
Poslednjih 500 metara prolazila sam između sugrađana skupljenih na trotoarima, a na samom finišu čula “Mamamaaa”od moje mlađe ćerke, aplauz i osećaj ponosa posle pređena 42 kilometra. Medalja i čestitke organizatora!
Taj moj prvi maraton 16. aprila pamtiću ipak po lepom, po uživanju i podršci sugrađana, deci koja “bacaju pet”, odraslima koji tapšu i navijaju, pozdravljaju sa svojih prozora i čekaju da prođemo. Uvek ću ga se sećati po dobroj organizaciji, bubnjarima i solidarnoj atmosferi među maratoncima. To sam sve očekivala i zato je Beogradski maraton poseban.
Autor: Lidija Janković