Anketa koju je kreiralo Udruženje Šansa za roditeljstvo pod nazivom „Da li pričamo o neplodnosti?“ govori mnogo toga o procedurama vantelesne oplodnje u Srbiji, kvalitetu usluge, kao i poteškoćama koje su nekada prepreka na putu ka potomstvu. Na online anketu odgovorilo je 569 osoba, što je dovoljan uzorak za formiranje mišljenja koje će udruženju poslužiti kao tema za buduće projekte i angažovanja.
Od zabrinjavajućih činjenica koje otkriva ova anketa o neplodnosti izdvojili bismo deo o kvalitetu lečenja neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje, tačnije informaciju da se u postupcima dobija manji broj embriona (od 445 postupaka vantelesne oplodnje dobijeno je 2100 jajnih ćelija što je 4.7 ćelija po postupku, ali ukupno svega 1393 embriona, što nažalost znači 2.5 embriona po postupku).
Takođe, zabrinjavajuća je činjenica da je najveći broj anketiranih starosti od 35 do 40 godina što nam govori da tek nakon 35. godine zaista počinjemo da razmišljamo o deci i proširenju porodice. Ono što je posebno zabrinjavajuće je da je 92 % anketiranih starosti od 30 do 50 godina, a to odmah uzrokuje mišljenje da se pre 30. godine samo u retkim slučajevima planiraju deca. Samo 6 % svih učesnika ima između 25 i 30 godina.
Odgovor koji se tiče podrške onima koji leče neplodnost jeste da većina ljudi, njih skoro 80 % razgovara sa partnerom o svom problemu, ali porazavajuča je statistika da samo 28 % njih razgovara o ovom problemu i sa roditeljima, a još manje od toga sa bratom ili sestrom. Preko 57 % ljudi razgovara i sa drugim ljudima koji imaju isti ili sličan problem.
– Moramo biti iskreni da nas ovi odgovori nisu iznenadili, zapravo su očekivani. Kao neko ko je u stalnoj komunikaciji sa osobama koje leče neplodnost, svesni smo činjenice da psihološka podrška nedostaje u proceduti vantelesne oplodnje i lečenja neplodnosti, kao i da se ljudi osećaju stigmatizovano, svakodnevno susreću sa predrasudama i barijerama. Odgovor koji nismo očekivali je o broju dobijenih embriona iz stimulisanih postupaka vantelesne oplodnje, ali to je svakako tema koja iziskuje naše dalje i detaljnije istraživanje u nekom narednom periodu – izjavila je Marijana Arizanović iz Udrženja Šansa za roditeljstvo.
Iz Udruženja su se osvrnuli i poruke koje su učesnici u anketi o neplodnosti pisali na temu toga šta ih ometa u toku lečenja neplodnosti, a usmerene su na sve one koji su deo njihovog puta ka stvaranju novog života – lekarima, medicinskom osoblju, porodici, okruženju, poslodavcima…
- Smeta mi nerazumevanje okoline, i to što se ponekad na klinikama osećam bespomoćno jer ne dobijam dovoljno informacija.
- Najčešće, da oni koji nisu dovoljno upoznati sa problemom, dozvoljavaju sebi da dele savete, ali i da bez zadrške ispituju. Neprijatno je i nepotrebno.
- Najčešće su to bili komentari nebitnih ljudi o tome šta više čekamo. A kad je VTO uspela, umesto da se raduju sa nama, govorili su nam da kad nismo na vreme, moramo sad da ljuljamo bebu.
- Gubitak posla zbog odlazaka na postupke vantelesne oplodnje, ubeđivanje od strane doktora da sam premlada da bih isla na VTO, nedostatak osnovnih medicinskih sredstava u bolnici gde sam prikupljala nalaze za VTO, pa sam bila prinuđena da radim privatno bez mogućnosti refundiranja troškova.
- Nerazumevanje težine našeg problema, koliko je to dug i bolan put. Umanjenje našeg problema. Nerazumevanje između generacija, naših roditelja i nas.
- Nerazumevanje, ismevanje okoline zbog neplodnosti, sažaljenje, potcenjivanje kao da ne vredimo ni suprug ni ja zato što nemamo decu i za okolinu bukvalno nemamo prava da živimo i uživamo u životu. I uglavnom mene krive za neplodnost, onda davanje saveta, neki kazu da se razvedemo, dok drugi govore opustite se itd.
- Nedovoljna informisanost lekara u nadležnom Domu zdravlja.
- Medicinski stručnjaci moraju biti više edukovani za pažljiv razgovor sa ljudima sa ovim problemom.
- Nehuman pristup određenih ginekologa u smislu njihove nebrige o izgovorenim recima koje mogu ženu da uvrede s obzirom na ovaj čitav osetljivi proces kroz koji prolazimo.
- Nedovoljno komunikacije, lekarski rečnik meni nerazumljiv.
- Najveći problem sa medicinskim osobljem je što se nedovoljno posvećuje problemu, još uvek ne znam šta je razlog mog infertiliteta (sekundarnog jer sam pet puta prirodno ostala u drugom stanju, bez porođaja), procedure su slične za različite slučajeve.
- Nedostatak stručne psihološke podrške u okviru postupka.
- Hladan odnos medicinskih sestara i davanje informacija na brzinu.
- Trebalo bi da postoji malo više razumevanja od strane poslodavca, kad mi trebaju slobodni dani za odrađivanje analiza, pripremu dokumentacije, sam postupak.
- Familija najbliža pokazuje veliko nerazumevanje, razlog je neznanje.
- Zabrinutost da ću ostati bez posla dok sam na bolovanju.
- Nedostatak podrške partnera i roditelja.
- Mislim da treba uticati na klinike da kvalitetnije i individualnije pristupaju svakom paru, osim što država bezgranično finansira pokušaje VTO, što je mislim i kontraproduktivno, jer se radi na kvantitetu.
Izvor: Zdravaiprava
