Sve veći broj mladih, iako okruženi velikim brojem drugih ljudi, danas se suočava sa doživljajem izolovanosti i usamljenosti koji može biti štetan po fizičko i mentalno zdravlje, rečeno je na tribini „Na kafi sa psihologom”, koja je održana na temu „Pandemija usamljenosti: Da li nas samoća ubija?
Usamljenost je, po oceni Svetske zdravstvene organizacije, „globalna pretnja po zdravlje” i često se po svojim opštim negativnim efektima poredi s pušenjem 15 cigareta dnevno. Istraživanja ukazuju da su negativnim osećanjima usamljenosti najjače pogođena grupa mladi, posebno mladi muškarci, čak više nego osobe starije od 75 godina, koje su ranije bile na vrhu liste. Psihoterapeutkinja Centra za brigu o mentalnom zdravlju mladih Anja Simonović izjavila je da je usamljenost svima bliska tema, čak i iskustveno. Ona je istakla da je iz razgovora sa mladima saznala da im je teško da o usamljenosti razgovaraju sa starijima, jer oni podrazumevaju da to nije problem mladih ljudi. Simonović je navela da je predrasuda da su mladi povezani i da komunikacija na društvenim mrežama ne znači da se ne osećaju usamljeno i istakla da usamljenost ostavlja posledice na fizičko zdravlje, ali da su psihološke posledice dramatičnije, kao i da studije pokazuju povezanost usamljenosti sa depresijom i psihijatriskim entitetima.
„Usamljenost u temelju nosi manjak samopouzdanja i negativan odnos prema samom sebi, što sprečava osobu da stupi u kvalitetan i autentičan odnos sa drugim ljudima”, precizirala je Simonović i dodala da postoje brojna životna polja u kojima se društvenom ili stručnom intervencijom može poboljšati otpornost pojedinca na negativna osećanja, ali i njihovo lakše prevazilaženje. „Uloga medija bi mogla biti velika i oni bi mogli da pomognu u destigmatizaciji”, dodala je Simonović.
Psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević napravio je razliku između samoće i osećaja usamljenosti navodeći da ljudi mogu uživati u samoći kao vremenu za opuštanje ili duboku kontemplaciju, dok je usamljenost povezana sa emocijama tuge i patnje.
„Usamljenost može voditi depresiji, povišenoj agresivnosti, dovesti do somatskih problema, ona može voditi socijalnoj anksioznosti. Mogu početi da izbegavam ljude zato što mislim da se niko nikada neće družiti sa mnom”, kazao je Dimitrijević.
„Već dvadeset godina se, navodi psihoanalitičar, istražuje uticaj socijalne komunikacije na internetu na socijalnu anksioznost.
„Prve hipoteze su bile da će anksiozna osoba koristiti internet jer je tu zaklonjena, njen identitet nije izložen u potpunosti i može uzeti tuđe ime ili da se predstavi kao više različitih osoba. Ali to je samo jedna opcija”, kazao je.
Dimitrijević opisuje da je za komunikaciju i razumevanje izuzetno važan direktan kontakt, osećaj prisutnosti drugog i mogućnost da se vidi njegova facijalna ekspresija i čuje boja glasa.
„U oba sveta, virtuelnom i realnom, gubimo ono što je neophodno da bismo zaista prišli ljudima i postajemo na različite načine kukavice. A to bojim se u narednim godinama možemo samo sve češće da se susrećemo”, kazao je Dimitrijević.
Ako je osećaj usamljenosti prisutan, zaključili su panelisti, najefikasnijo sredstvo su grupe samopomoći, gde osoba koja od nečega pati može da razmeni iskustva sa onima koji imaju isto iskustvo. Takođe, grupna i dugotrajna individualna psihoterapija mogu dovesti do velikih pomaka, pošto osoba može da oseti da je neko razume i prihvata, te da sama razume sebe. Konačno, na nivou celokupnog sistema zaštite mentalnog zdravlja, trendovi ukazuju na neophodnost uvođenja rada u zajednici, gde pacijenti, uz pomoć, nastavljaju da rade i žive izvan bolnica, tako da im biva očuvan osećaj da pripadaju i daju doprinos društvu u kome žive.
Izvor: Zdravaiprava
