Velika Studenica. Kako započeti priču o ovoj svetinji… Kročila sam u nju prvi put septembra 2015. godine u svojoj 41 godini. Trebalo je valjda da napunim one “Selimovićeve godine” kada je “čovek već star da bilo šta započinje, a još suviše mlad da kaže da je kraj”.
Stojim pred studeničkim drvenim, masivnim vratima. Nije uzbuđenje preovladalo, nije se ni mir u mene uselio, ne odmah. Neki čudan osećaj pripadnosti, koga sam tek kasnije postala svesna…
Ispred mene manastir. Pre ulaska u svetinju, obilazila sam kompleks u grupi sa vodičem. Priznajem, nisam mnogo slušala o arhitekturi studeničkog manastira, o mešavini stilova, gradnji, dograđivanju… Jedna misao me je preokupirala sve vreme – trebalo bi da kupim krst, mali privezak oko vrata. O tome sam neprekidno razmišljala mesecima pre nego što sam došla u Studenicu. I nikako da ga uzmem. U tom trenutku mi ta pomisao nije izlazila iz glave.
OGOLJENOST I ISPUNJENOST
Posle podužeg obilaska, sa još gomilom ljudi, kročih u manastir.
Tišina u meni.
Prva odaja (priprata), beli mermer, hladan, ogoljen po zidovima, a u mom srcu toplina. Tu se pale sveće, i sa desne i sa leve strane, sve na istom mestu – za žive i mrtve (jer duše su sve žive…).
Druga prostorija (predvorje ulaska u Bogorodičnu crkvu) oslikana je freskama. A moj pogled uperen je na uzak prolaz u svete odaje manastira gde su mošti srpskih svetaca. Velikog Stefana Nemanje, oca Svetog Save, koji je kada se zamonašio uzeo ime Simeon (Simeon Mirotočivi). Tu su i mošti njegove žene Ane, majke Svetog Save, kao i kivot sa moštima brata Svetog Save, Stefana Nemanjića (Simona Monaha).
Pri samom ulasku u Bogorodičnu crkvu, sa desne strane, je kivot Svetog Simeona Mirotočivog. Kada sam stala kraj njega i stavila ruku na hladnu mermernu grobnu ploču, postala sam svesna onog osećaja pripadnosti koji sam imala kada sam prošla kroz manastirska vrata… I osećaj ogoljenosti, sopstvene grešnosti, tuge… A opet, istovremeno, i osećaj ispunjenosti i radosti.
I najjača želja – da ostanem tu… Satima, danima…
Kraj groba Svetog Simeona pomislih koliko je čovek mali i koliko je nesvestan prolaznosti svega. Ljudi su danas u stalnoj potrazi za nečim, u stalnoj jurnjavi, u brigama, u poslu, u problemima…
Zastanemo li ikad. Zapitamo li se gde smo to krenuli, šta tražimo, šta hoćemo… Upitamo li se ikada, barem tiho, u sebi, “ko sam ja i šta radim ovde?”
Suočavanje sa sobom nije lako, zato ga ljudi i izbegavaju. Meni se jedno od istinskih suočavanja sa sobom dogodilo na ovom mestu. To ne znači da sam rešila sve svoje probleme, ili da su preko noći nestali. Naprotiv, to je značilo da sam ih postala svesna i da sam krenula da se s njima borim. A to je borba sa samim sobom, sa onim što je duboko u nama.
Ono što meni dugo nije bilo jasno, tu sam počela da shvatam – kako “izmiriti” dobro i zlo u sebi. Ta dualnost koja je neraskidiva u svakom čoveku, koja je neminovna i od Boga data.
SNAGA I LJUBAV
Odlazila sam još nekoliko puta od tog septembra prošlog leta u Studenicu, i uvek ću joj se vraćati. U mislima mi je mnogo češće. Pored svojih najdubljih i najintimnijih molitvi, često izgovaram tiho u sebi da mi Bog da dovoljno snage da izdržim, i dovoljno ljubavi da se ne izgubim. Da ne izneverim sebe i njega u sebi.
A onaj krst na koji sam mislila na ovom svetom mestu, on me je tu i čekao. Na izlasku iz manastira tog istog dana, dok sam kupovala knjige i ikone u suvenirnici, i stajala u redu da platim, zbunila me je providna kesica na vrhu gomile knjiga. Nije mi bilo jasno šta je unutra, nije se ni videlo. Začula sam samo glas crkvenjaka koji mi je rekao da je to poklon za mene. Uzmem u ruke, pogledam malo bolje… Držala sam studenički krst.
ČUDOTVORNE MOŠTI SIMEONA MIROTOČIVOG
Stefan Nemanja podigao je Studenicu pred kraj 12. veka (građena je od 1183. do 1196), u čast Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke). On se zamonašio 1196. kada je dobio ime Simeon, a upokojio se u Hilandaru 1199. godine. Nad njegovim moštima, koje je nekoliko godina kasnije Sveti Sava (najmlađi sin Stefana Nemanje) preneo u Studenicu, preostala dva brata Stefan (Simon Monah) i Vukan su se izmirila. Mošti Simeona su se u Studenici pokazale čudotvorne, izlivajući miro na godišnjicu smrti i isceljujući bolesnike (otud i naziv Mirotočivi).
NEMANJIĆI – TVORCI DUHOVNO-KULTURNOG BIĆA SRPSKOG NARODA
Srbi su, koliko je poznato, jedini narod u svetu čija je celokupna istorijska sudbina utemeljena na dve svete ličnosti: na svetitelju vladaru i državotvorcu i na svetitelju prvojerarhu Crkve, i kroz i u njoj uobličitelju narodnog duhovno-kulturnog bića. Bez te istorijske činjenice, prosto je nemoguće shvatiti prošlost Srpske Crkve i države, kao ni tokove srpske prosvete i kulture.
Na srodnosti po telu (otac i sin) i duhovnoj jednodušnosti Simeona i Save, sagrađeni su, ne samo Hilandar i Studenica i svetorodna loza Nemanjića, nego i srpska država i Crkva, kao i celovitost srpskog kulturnog, prosvetnog i narodnog bića do najnovijih vremena.
Monografija manastira Studenice, 2010.
MOLITVA – PRIZNATA METODA LEČENJA
Molitva je uvrštena u jednu od 25 priznatih metoda alternativne medicine u Srbiji. Ona spada u grupu tradicionalne domaće medicine koja obuhvata stare, potvrđene tehnike, koje se prenose s kolena na koleno. Srpska narodna medicina koristi prirodne materije iz okruženja u preventivi i lečenju. Tu se, pre svega, misli na lekovito bilje, lekovite mineralne vode, molitve i posete svetim mestima.
Autor: Slađana Gavrić