Ovo je moja Božićna priča o zahvalnosti. Kada sam imala petnaest godina, otprilike ovako sam zamišljala zahvalnost: Leto je, a danima pada kiša, i onda meteorolozi najave da će sutra biti sunčano i toplo. I onda ja sa olakšanjem uzdahnem: “O, hvala bogu, najzad ću moći da idem na bazen”!
Sa dvadeset godina sam smatrala da mi sa pravom pripada ceo svet. Mislila sam da je to što sam mlada, lepa i zdrava nešto što se podrazumeva, i besnela zbog svake sitnice koja mi nije bila po volji. Na čemu da budem zahvalna, razmišljala sam ja tada, kad svi ove godine idu na more, a samo ja ne idem, svi imaju pare za nove cipele, samo ja ih nemam?
Sa trideset godina sam, zahvaljujući brojnim neprijatnostima koje su se desile u međuvremenu, shvatila da nove cipele i odlazak na more nisu neophodni za sreću. Bila sam sasvim zadovoljna što sam iz svega isplivala kao brodolomnik i što mogu da sedim sa drugaricom u kafiću i pijem espreso. Mada sam i dalje smatrala da se neke stvari podrazumevaju, na primer – da moje drugarice interesuju moji problemi, ili da uvek imam para za espreso.
Potajno sam mislila da ne treba da pokažem previše zahvalnosti zbog takvih sitnica, jer će možda onda bog pomisliti da je meni to dovoljno, pa se neće ni potruditi da mi pošalje neke krupnije stvari koje želim…
Tek u trideset osmoj shvatila sam šta je zahvalnost, i to zahvaljujući jednom mom bivšem učeniku. Naime, ja sam osam godina predavala hemiju u jednoj srednjoj školi, i njemu sam bila razredna.
Bio je izbeglica; siromašan, ali uvek dobro raspoložen. Kao da je već živeo u sopstvenoj svetloj budućnosti, a ne u svojoj sivoj realnosti. Bio je toliko živahan, da je teško mogao da sedi dugo na jednom mestu. Zreo kakav je bio, i sam je to uviđao, pa me je zamolio da svake nedelje bude redar, jer: “Razredna, kad sam redar mogu uvek da ustanem i obrišem tablu, odem po kredu, pokvasim sunđer”. To nije po propisu, ali ja sam se odmah složila sa tim predlogom.
Jednom prilikom sam dobila intuitivnu spoznaju (ponekad umem da budem vidovita) pa sam iz čista mira rekla:
“Znaš, Marko, nešto te gledam, i imam jasnu sliku da ćeš ti sve u životu uraditi pre ostalih iz ovog odeljenja. Ti ćeš se prvi zaposliti, prvi ćeš se oženiti, prvi dobiti dete”.
Bila sam u pravu. Iz prvog pokušaja je položio vožnju, radio je preko leta na dnevnicu da bi skupio pare za neki polovan auto, čim je završio školu prijavio se da ide u vojsku, odslužio je vojsku, oženio se, zaposlio i dobio kćerku.
A onda sam jednog dana, čula strašnu vest. Na poslu mu je mašina odsekla desnu ruku do lakta.
Zvao me je nekoliko puta da se vidimo. Tražio me je nekoliko puta u školi, ali ja sam ga izbegavala. Jednostavno, bilo mi je suviše strašno i suviše bolno da ga vidim tako hendikepiranog – njega, toliko punog života i energije.
I bojala sam se i da će me pitati: “Razredna, zašto je to moralo da mi se desi”?, a ja ne bih imala odgovor na to pitanje. Bojala sam se da će u mojim očima videti sažaljenje, a znala sam koliko je ponosan. I, najzad, bio me je strah da ću u nekom trenutku slučajno pogledati u pravcu gde je nekada bila njegova ruka, i da on će to primetiti…
Jednoga dana, on je došao na čas koji sam držala u nekom odeljenju. Imao je, očigledno, baš veliku potrebu da razgovara sa mnom – jer došao je nenajavljen i sve nas iznenadio. Seo je i počeo je da priča, meni kao i tom odeljenju koje ga je slušalo sa divljenjem i strahopoštovanjem.
Ispričao je kako se to desilo, a onda je izjavio: “Uglavnom, ja sam veoma zahvalan”.
“Kome”?, izletelo mi je.
“Pa, bogu”, odvratio je on.
“Na čemu”?, pitala sam ja.
“Na tome što sam ostao živ! Šta bi bilo da sam umro? Onda, izgubio sam desnu, a ne levu ruku, a znate da sam ja levoruk. Zatim, dobio sam pare od osiguranja i ujak iz Nemačke mi je isto poslao neke pare kad je čuo šta mi se desilo, tako da ću sada imati dovoljno da otvorim kafić. Moja žena će dati otkaz na poslu i onda ćemo voditi kafić zajedno. Dalje, dobio sam kćerkicu, hteo sam da je dovedem da je vidite, ali nešto je bolesna pa smo je poslali kod babe. Onda, uskoro ću dobiti protezu…”
Dok je on nabrajao na čemu je sve zahvalan, zračeći pri tome snagom i samopouzdanjem, ja sam postiđeno klimala glavom, razmišljajući: Eto, čovek ne mora da ode na Tibet da bi pronašao mudraca. I zašto li sam uvek mislila da su duhovni učitelji sedi starci sa bradama?
Nije mi prebacio, nijednom rečju, to što sam ga izbegavala. On je došao zato što je imao potrebu da me vidi, zato što me je smatrao bliskom osobom. Da bi mi lično rekao da je sada sa njim sve u redu, da bi me utešio i da bi se pohvalio; u stvari, on je došao da bi mi opalio duhovni šamar i dao mi lekciju o zahvalnosti.
Dok je on sedeo na stolici, sa rukavom koji je mlitavo visio, ali sa širokim osmehom na licu, ja sam shvatila toliko toga da bi mi trebalo deset stranica da sve napišem. Prvenstveno, shvatila sam da zahvalnost ne znači da smo toliko skromni da se zadovoljavamo mrvicama, da ne želimo ništa više od puke egzistencije. Zahvalnost je tiha radost zbog onoga što imamo, svest o tome da je život sam po sebi poklon koji smo dobili, a da ga nismo čak ni tražili. Zahvalnost je najtoplije i najiskrenije osećanje koje čovek može da nosi u svom srcu.
A zašto sam se toga baš danas setila?
Pa zato što je on rođen 7. januara. Zato što znam da će mi i ove, kao i svake godine, čestitati Božić…
Nataša Ikonić je rođena u Beogradu, završila je Tehnološko-metalurški fakultet i radila je u prosveti, ali i kao specijalista za ljudske resurse. Bavi se astrologijom i pisanjem. Njena knjiga “Ponovo s njim” već je osvojila vaša srca.
