Sećam se, bila je 2006. godina, decembar mesec. Neprimereno dugo sam spavao i budio se umoran. To je bila inicijalna kapisla da odem i izvadim krv i proverim svoje zdravlje. U tom periodu sam radio tri posla, pa sam pomomislio da je to uzelo danak, da sam anemičan ili slično. Analize su pokazale da su mi enzimi jetre tri puta veći nego što su referentne vrednosti za muškarce. Imao sam sreće da me je lekar opšte prakse odmah uputio na infektivnu i tek tada počinje moja priča.
Prvi šok je bila sama klinika. Pomisao da ne znam više šta još traže kada mi je izvađena krv, zašto me zadržavaju, a još manje šta mogu da otkriju. Moje informacije o infektivnim bolestima su se svodile na dve rečenice: ”Droga – hepatitis” i “HIV – promiskuitet”. Te dve rečenice koje nisu znanje nego neznanje, dovode do straha od nepoznatog, a to ide ruku pod ruku sa stigmom i diskriminacijom rizičnih grupa. Naravno bilo je ključno pitanje, šta ja tražim u toj ekipi? Sedam dana sam čekao rezultate. Mislim da nije potrebno opisivati scenario koji sam imao u svojoj glavi tih sedam dana. Kada su rezultati stigli, nikada neću zaboraviti tu sliku sebe kako sedim na bolničkom krevetu u maloj, od zuba vremena oronuloj ordinaciji prekoputa atipičnog lekara (više je ličio na moje kolege slikare nego na infektologa), klatim nogama jer mi je krevet previsok i glumim pribranost. Čekam presudu. Informacija da imam hepatitis C mi je saopštena kratko bez dodatnih objašnjenja. Rečeno mi je da je potrebno da budem u bolnici par dana kako bi mi uradili dodatne analize i biopsiju jetre, a da je zatim potrebna ponovna hospitalizacija pri započinjanju jedine postojeće terapije pegilovanim interferonom. Sve je ukupno trajalo ne više od pet minuta. Misli su mi letele kao ping-pong loptica. Iz ove perspektive posle petnaest godina, jasno mi je da je dominirao strah. Pitao sam se i kako ću sve to da kažem porodici. Taj strah od osude svog neposrednog okruženja, ko ga nije doživeo, nikada i neće razumeti. On je čini mi se glavni razlog, zašto se pacijenti oboleli od ovog virusa kriju i često biraju da mimo svih moralnih normi ćute i svojim partnerima, ali i u medicinskim ustanovama, na svom radnom mestu.
Prvih 20 do 30 godina infekcija često prolazi bez ikakvih simptoma i znakova bolesti te dugo ostaje neprepoznata. Infekcija se prenosi putem krvi. Dovoljne su minimalne povrede kože ili sluznice preko kojih će, u dodiru sa krvlju inficirane osobe, nastati infekcija. Većina zaraženih ne zna da od nje boluje. Hepatitis C virus je jedan od najčešćih uzročnika hroničnog virusnog hepatitisa (upale jetre koja traje duže od 6 meseci), ciroze i karcinoma jetre.
Uvođenjem obaveznog testiranja dobrovoljnih davalaca krvi, kao i upotrebom igala i špriceva za jednokratnu upotrebu rizik za prenos virusa transfuzijom krvi i medicinskim intervencijama je minimalan. U HCV infekciji je prenos virusa seksualnim putem, ili sa majke na dete redak slučaj, ali je moguć. Rizik za HCV infekciju može biti i estetska procedura gde dolazi do abrazije sluzokože, a koja se sprovodi nesterilisanim ili nepravilno sterilisanim instrumentima (trajna šminka, pedikir, manikir). Virus je veoma stabilan u okruženju i na površinama preživljava i više od sedam dana.
Preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se svaka odrasla osoba barem jednom u životu testira na prisustvo hepatitisa C. Za ovaj virus ne postoje rizične grupe, već isključivo rizična ponašanja. Iako se 28. jula obeležava svetski dan borbe protiv hepatitisa C, to ne bi trebalo da se završi samo sa jednim datumom kada podsećamo na ovaj zdravstveni problem, koji se polako pretvara u pandemiju po broju obolelih. Sprečite teža oboljenja, testirajte se na vreme!
Autor: Poznat redakciji
