Biti mudar, saosećajan i hrabar trebalo bi da čini skup osnovnih moralnih vrednosti svakog čoveka, koje su kao takve i univerzalno priznate. Najhrabrijima od nas se opet mogu nazvati samo oni ljudi, koji imaju najjasniju viziju onoga što pred njima ravnopravno stoji i slavu i opasnost. Ipak, uprkos tome, svakom izazovu samo odvažni izlaze u susret bez straha. Za njih se zna da se krilatica kojom se uvek vode i koju ponosno nose kroz život “biti čovek uvek i u svakom trenutku”, nikada neće dovesti u pitanje. Jedna od njih koja nosi lice hrabrosti poput odlikovanja je žena čelične volje, motivisana da uvek da sve od sebe, bez obzira na situacije sa kojima se svakodnevno suočava u profesiji i privatnom životu. Ona je najbolja od najboljih, pripadnica elitne jedinice Vojske Srbije „Kobre“, Tamara Morović.
Istorija, tradicija i uloga odreda vojne policije specijalne namene obavezuju pripadnike ”Kobri” da budu uvek na visini zadatka. U ”Kobre” dolaze odabrani, mladići i devojke besprekorno fizički spremni i mentalno stabilni za suočavanje sa svim izazovima, motivisani da daju sebe jedinici koja ima posebno mesto u Vojsci Srbije. Ali, i pored poslovnih i ličnih uspeha, koje ova mlada žena niže iz godine u godinu, stoji srce koje kuca jedino za ljubav. Njen dar za prepoznavanjem vapaja pružene ruke kojoj je pomoć neophodna, nesebičnost i nepokolebljiva odlučnost, samo potvrđuju našu veru da na ovom svetu za sve nas još uvek ima nade.
Kako biste sebe predstavili?
“Za sebe mogu da kažem da sam realizovala većinu svojih snova, i da sam ostvarena ne samo u svom poslu već i u privatnom životu, pre svega kao majka. Moj ideal je svet u kome se na pravi način ophodimo prema pravim vrednostima, gde je polazna tačka humanost, koju sve više zanemarujemo obazirući se isključivo na lične potrebe. Radim posao koji volim i uvek težim za postizanjem što boljih rezultata, dok dodatno u privatnom životu za sada uspešno učestvujem u brojnim sportskim takmičenjima. Rođena sam u Zrenjaninu, a odrasla u Priboju. Kako sam zahvaljujući svom ujaku koji mi je bio uzor od malena trenirala karate, put me je vodio u Beograd. Završila sam gimnaziju i Fakultet civilne odbrane, smer bezbednosti, a nakon toga i specijalističke studije, smer protiv terorizam. Zaposlena sam u Vojsci Srbije, kao pripadnik odreda vojne policije za specijalne namene “Kobre”, što mi je oduvek bio san, gde u okviru svoje jedinice takođe učestvujem u sportskim takmičenjima, orjentiringu, Ocr i Trail trkama. Mogu se pohvaliti nizom medalja, a najdraži uspeh mi je “Prvak Vojske Srbije u orjentiringu”. Kroz sve kurseve i obuke, koje sam pohađala, a koje su nam neophodne za napredovanje, bila sam prva u klasi. Samohrana sam mama jednog divnog dečaka Luke, koji takođe kreće mojim stopama, bar što se tiče sportskih aktivnosti”, naglašava Tamara Morović.
Šta je bio osnovni motiv za najhrabriji čin, kojim u Srbiji do sada niko osim Vas nije mogao da se pohvali?
“Kako odluke ne donosim nepromišljeno i bez emocija, za sve svoje postupke oduvek sam dobijala podršku svoje porodice, pre svega ugledajući se na svoju majku koja je stub svih mojih uspeha i razvoja kao ličnosti. Poučena nažalost njenim lošim iskustvom i malignitetom sa kojim se suočila i uspešno izborila, naučila sam da je život borba i da predaja nikada neće biti moj izbor. Saznanje da je mom kolegi Dušanu Kuškovskom ocu dve devojčice 2017. dijagnostikovan primarni sklerozirajući holangitis, a kome je još 1978. otkriven i virus hepatitisa C, gde je već nastalo oboljenje jetre 2022. zahtevalo hitnu transplataciju značilo je samo jedno, učiniti sve što mogu da bih mu spasila život. Kako nije bilo drugih mogućnosti za lečenje, moja jedina misao bila je “vratiti tatu živog i zdravog kući ćerkicama”. Svesno donesena odluka, zbog koje bih i danas sve ponovo prošla. Tog 3. juna 2022. prijavila sam se na VMA kako bih bila donor. Strah nije postojao iako sam svesno ulazila u rizik za svoj život jer mi je tokom operacije odstranjeno 70% jetre. Informisala sam se oko čitave procedure, ali nije sve išlo lako i bezbolno. Otežavajuću okolnost činili su meseci analiza i kompatibilnosti organa donora i pacijenta, nemogućnost obavljanja ove vrste zahvata u našoj zemlji, odlazak pred komisije, čekanje na proces odobrenja zahteva za intervencijom prvobitno u Austriji, gde saznajemo da smo odbijeni zbog sumnje na razvoj mogućih komplikacija i etičke komisije koja je ustanovila da ukoliko donor i pacijent nisu u rodbinskoj ili emotivnoj vezi, što nismo, neće biti prihvaćeni za transplataciju. Dalje, sledi pozitivan odgovor bolnice u Turskoj, koja je konačno vrlo brzo prihvatila operaciju, sa nagoveštajem da ja imam dva, a ne jedan žučni kanal, ali da to oni mogu da spoje. I dalje se sećam te sreće, i osećaja pobede nakon buđenja iz anestezije. Ipak, nakon operacije koja je za mene kao donora trajala čitavih osam sati, a njegova mnogo duže, misli koje nadvladavaju nesnosne bolove su “Uspeli smo, spašen je i oboma nam je puno srce”. Vratila sam se za Beograd posle mesec dana, očekujući da će se i Dušan vrlo brzo vatiti, jer je jetra odlično prihvaćena. Ipak, to se nije desilo. Nastupile su komplikacije nezavisno od uspeha transplatacije, a zatim je usledio šok da je život mog dragog kolege izgubljen. Svesna sam da nam je svaki dan poklon i da se svačiji život jedino tako računa. Srećna sam što smo bar pokušali da zajedno dotaknemo cilj, jer nije mala stvar u životu imati koga čvrsto uhvatiti za ruku i iskreno obećati “daću sve od sebe” ili reći “verujem ti”. Čast mi je što sam danas bogatija za još jednu porodicu, njegove najbliže koji me prisvajaju za najrođeniju, ali i ja njih za svoje sa velikom zahvalnošću. To je najmanje što za njega posthumno mogu da učinim. Biti vojnik, ne meri se samo profesionalnim pozivom, već da ponekad u svakom segmentu života jedno naše “da” bližnjem može značiti i produžetak života.” zaključuje Tamara Morović.
Autor: Marija Đokić
