Najveći strah i najveće razaranje roditelja je kada se suoče sa istinom- da im je dete bolesno. Ako je u pitanju rak, sve je višestruko strašnije. I teže. I gore. I neshvatljivije. Joland Korora(42) iskusila je ovo iskušenje koje je opredelilo za borbu i opstanak. Njen sin Matija(15) sada je već veliki momak, zdrav tinejdžer, a kao mali oboleo je od nefroblastoma. Operacija, hemioterapija, samo su deo višegodišnje svakodnevice ove porodice koja je, srećom, dobila bitku sa strašnom dijagnozom. Život njen i njene porodice zato deli na onaj pre i posle bolesti.
– Nekada davno mislila sam da ću imati dvoje dece. Životne okolnosti i dugogodišnje “obitavanje” po bolnicama uslovili su da se moji planovi ne ostvare. Ostali smo tročlana porodica- započinje svoju priču Novosađanka Joland Korora.
Otvoreno kaže da je roditelj deteta izlečenog od raka. Iako je po struci poljoprivredni inženjer, sve svoje vreme posvećena je aktivnostima u NURDOR(Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka).
– Mislim da bi bilo dobro i poželjno da mnogi roditelji koji su nažalost iskusili ovako nešto kao ja, kasnije pomažu onima koje bolest svakodnevno pronalazi. Malignitet se dugo leči i ishod je krajnje neizvestan. Nažalost, neka deca ne uspeju u svojoj borbi, a vi nikada ne znate da li je vaše dete sledeće koje će izgubiti taj nemilosrdni rat. Neizvesnost i strah su dve najjače emocije koje vas prate dugi niz godina, jer jednostavno niko vam sa sigurnošću ne može reći kako će teći lečenje. Često sam ovih godina razmišljala da li je “lakše” kada se razboli malo dete ili starije. Moje subjektivno mišljenje je da je ipak neznatno lakše manjoj deci jer oni još nisu svesni težine svoje bolesti – priča Joland, i ističe da roditelji u teškim trenucima ne treba da preuzmu na sebe sav teret. Treba da se oslone jedni na druge, na prijatelje, stručnjake…
– Iz ove perspektive mislim da sam napravila dve greške. Jedna je što godinama, oko tri godine posle postavljanja dijagnoze, nisam popila ni jednu tabletu za smirenje. To je ogromna greška koju sada svaki put napomenem roditeljima koji se suočavaju sa bolešću. To nikako ne treba da rade, jer bez obzira koliko mi tada osećali snagu da možemo sve da izdržimo, stres je toliko velik da on uzima danak posle. Kada donekle sve prođe i kada dete polako izlazi iz krizne situacije, majke i očevi tada obično ulaze u razne psihosomatske tegobe. To su samo posledice dugotrajnog stresa koji je organizam trpeo. Druga moja greška je što sam se trudila da zaštitim i supruga i svoje roditelje od svih onih strašnih stvari i strahova sa kojima sam se ja suočavala. Nisam delila, samo sam preuzimala sve na sebe. I držala u sebi taj strah za njegov život, a svaka kontrola je posebna priča. Teško je, a zapravo i nepotrebno da budete bez podrške.
Matija je danas zdrav tinejdžer koji živi život kao i svi ostali tinejdžeri, osim što je kao i ostala deca koja prežive karcinom zreliji od svojih vršnjaka i sa izraženijom empatijom.
– Moje dete je bilo malo kada se razbolelo i samim tim na meni je ostala odluka kad i kako mu reći i objasniti. Osim odluke, ovo sam smatrala i svojim zadatkom jer je istinu morao da zna. Bilo je važno samo prilagoditi priču njegovom uzrastu. To sam i uradila… postepeno sam mu iznosila činjenice i objašnjavala i pri tom širila priču kako je on rastao i sazrevao. Sada zna sve. Vreme učini svoje i vremenom sa završetkom kontrola vi polako izlazite iz straha i vratite se potpuno u normalan život.
Bez obzira na sve Joland, ipak, kaže da dok bude živa živeće sa strahom, sa duboko urezanim datumom kada je njenom sinu postavljena dijagnoza, kada je počela hemioterapije, kada se završila….
