POGREŠNA SLIKA U OGLEDALU
Žrtve ove bolesti sebe vide kao debele, a u stvari su premršave, pa im se “mrvice” na tanjiru čine kao gomila hrane.
– Kada je neko hronično izgladneo, nema adekvatnu sposobnost rezonovanja. Anoreksija je slična fobiji, a osnovni simptom je strah od hrane ili debljine. Kao što se neko plaši lifta ili aviona, pa ih izbegava, tako i one ne jedu da se ne bi izlagale strahu. Važno je da roditelj sve ovo ne shvati kao detetov hir ili bezobrazluk, jer niko nije izabrao da bude bolestan – naglašava psihijatar.
Kad primete koliko je dete smršalo, uspaničeni roditelji traže hitno lečenje. Posle saznanja od čega im ćerke boluju osećaju krivicu, traže uzroke. Na kraju prihvate dijagnozu, što često nije slučaj s njihovim mezimicama.
Osobama koje imaju nisko samopouzdanje i samovrednovanje, modna industrija nudi vitke žene koje propagiraju lep život i bogatstvo. Zato ne čudi što kod nekoga ko je mlad i nesiguran, ideja “ako ja budem takva sve ću to imati” rađa želju da bude deo tog sveta – “lep, mršav i uspešan”.
– One ne misle da su bolesne i da im je potrebna pomoć. I dok se one devojčice koje boluju od bulimije stide bolesti, anoreksičarke se svojom ponose, koliko god to paradoksalno zvučalo. Ona im pruža osećaj nadmoći nad sopstvenim telom, a time i nad okolinom, dok se ispod toga krije ogroman strah, krivica i depresivnost koja se izgladnjivanjem pretvara u doživljaj kontrole – navodi doktorka.
Lečenje u proseku traje od dve do šest godina i može biti ambulantno i hospitalno. Smeštaj u bolnicu je neophodan kada pacijent ima veoma malu težinu, pa je potrebno da se telo što pre oporavi.
– Prvi korak u lečenju je da se promene navike u ishrani, uvedu obroci, smanji fizička aktivnost i da se prestane sa povraćanjem. Kada se težina popravi, na red dolazi psihoterapija i rad na razlozima koji su doveli do bolesti, poput niskog samopouzdanja, nesigurnosti, doživljaja neadekvatnosti… Devojčice su nepoverljive, pa je teško napraviti kontakt i stvoriti odnos poverenja, kako bi mogle da pričaju o sebi, svojim osećanjima, strahovima, problemima. Sve to ide postepeno i mukotrpno. Tada pričamo o načinu na koji doživljavaju sebe i okolinu, o njihovom odnosu sa majkom i porodicom. Cilj je da razumeju svoje ponašanje, jer sve to što rade sa hranom je sipmtom, a uzroci su nešto drugo. Potrebno je da shvate šta im se događa i odakle to potiče, da upoznaju i razumeju sebe i žive u skladu sa time ko su i šta su – poručuje dr Đurović.
