Ovo je priča o devojci koja je umela čekati i kad je čekanju vreme isteklo, devojci koja je za sve devojke ovog sveta otčekala i priča o vremenu koje je poštovalo datu reč. Priča o lepoti prvog pogleda, reči i golgoti devojačkoj koja je svu svoju sreću delila sa jednom klupom kraj obale plavog mora, bezmalo pola veka.
Šezdesetih godina prošlog veka Zelenika je bila mesto koje se smatralo centrom sveta, potpuno opravdano, jer su luka i železnica ovom primorskom biseru davale legitimitet centra. Smeštena u ravnici Kućanskog polja sa izvorom i rečicom Opačica koja se uliva u more, sa tri strane obgrljena brdima sa belogoričnom šumom, a četvrtom morem koje je spaja sa celim svetom, čarobnim zaseocima i proplancima, vinogradima, maslinjacima i jednom Verom, jedinicom u oca i majke.
Jedva da je punoletna bila, a lepotom je plenila njena bujna duga crna kosa, vitki stas, duge noge, graciozan hod, rečitost, bistar pogled očima koje su iskrile radost. Kao i sva mladost tog doba radovala se dolasku leta kao i svakom brodu koji bi uplovio u Luku Zelenika.
Pogled od koga je zadrhtalo nebo
Utihnuo je vodostaj Opačice najavljujući to sudbonosno leto, samo bi zažuborila voda od koraka i rasplamsale mladalačke devojačke duše. I taj brod koji će se kasnije pokazati kao istorijski, uplovio je u luku tog ranog leta kasnih šezdesetih. Sa desne strane Luke Zelenika ispod palmi na klupama sedele su devojke i mladići, čekajući da vide posadu i putnike sa broda, sa željom da i oni jednog dana budu putnici ili posada na nekom sličnom brodu koji će ih odvesti nekud i omogućiti im novi lepši život. Kapetan broda po nepisanom brodskom pravilu poslednji je izašao sa broda, te kad je stao na palubu i zakoračio brodskim stepenicama visok, stasit, u belom kapetanskom odelu, devojkama je zastao dah! I u masi njegov pogled je baš izabrao nju i njene oči! Zagledani jedno u drugo ostali su dovoljno dugo da su svi prisutni ne samo primetili već su i posvedočili da je od siline njihovog pogleda zadrhtalo nebo i zvezde sa neba su poskakale u more da se rashlade!
Eh, besane li duge noći na jastuku od svile sa inicijalima njenog imena koje joj je svojom rukom majka vezla želeći joj sreću kakva se samo jedinici poželeti može, eh snažnog li otkucaja srca koje je sto bubnjeva moglo nadglasati!
Eh, radosti na krilima nade zaradovana!
Sledeće večeri nije bilo teško na maloj rivi i klupama ispod palmi „slučajno “ se sresti. Slatkorečivi i iskusni lepotan predstavivši se kao Pero šarmirao je ne samo Veru, već i sve prisutne. Tekle su njegove medene reči lepivši se za srce, znalački kao da je pesnik a ne kapetan. Uveravao ju je da je ona najlepše što su njegove oči videle i molio je tu pred svima da obeća da će ga čekati dok su njeni obrazi bili kao nar crveni. Zaklinjao se se da će, čim brod vrati u matičnu luku, doći kod njenog oca da zatraži njenu ruku i da će je učiniti najsrećnijom nevestom. U šećernu bujicu takvih rečenica verovale bi i starije i iskusnije devojke, a ne mlada tek zapupljena ruža iz Kućanskog polja ravnog! I dala mu je reč, na drugoj klupi desno od luke pred svima da će samo njegova mlada biti i da će ga verno čekati dok ne završi vijađ i dođe kod njenog oca da je isprosi i oženi se njome.
Ostala je sama na „njihovoj klupi“ verujući svom srcu
Isplovio je brod kapetana Pera u sutonu ranog leta, polako se gubeći iz vidokruga Verinog negde između Prevlake i Mamule. Ostala je sama na „njihovoj klupi“ verujući svom srcu i vidu od nevida ljubavi istkanom. I čekala je dostojanstveno i strpljivo svake večeri kad se suton noći sprema na drugoj klupi desno od luke ispod palme „sreće“, čekala je, jer čekanje je i umeće. Kažu stariji meštani da si po njenom odlasku na klupu mogao i sat naviti! Zimi u šest, leti u sedam, odlučnim korakom od svoje kuće, pored potoka Opačica, do luke dostojanstveno je hodila ne obazirući se ni na lavež još neprogledanih psića, na oluje i jecaj neba, na buru koja je čemprese lomila, a ni na mesečinu koja je nudila bezbroj novih svetionika sreće. Prosili su je ugledni momci, nagovarale drugarice i majka dok je glasa imala da se okrene životu i nađe sebi sreću! Patrijarhalno vaspitana, ćerka – sin jedinica, svom domu nije mogla obraz ni trunkom zaseniti. Nije mogla, jače je bilo od nje!
Čak i kad bi plavokosi dečačić sa proplanka iznad Verine kuće, na harmonici koja je bila veća od njega uvežbavao svatovske pesme, svirao, i dok bi pesma odzvanjala poljem, Verin otac bi se samo zagledao u jednu tačku i grčevito u ruci držao grančicu masline.
Prolazile su godine, pevali su i kitili se grančicom masline tuđi svatovi i rađala se deca, a ona je čekala svog kapetana da se vrati i da mu ispuni datu reč. Svake godine uoči Velike Gospojine odlazila bi u manastir Savina da pred ikonom Presvete Bogorodice ispovedi svoju dušu zarobljenu u datoj reči koja je mogla okaljati obraz njenim voljenim roditeljima. Eh, ljubavi, da te nije …
Najspokojnija je bila kad bi na onoj klupi ispod palme sama sa svojim mislima dugo zagledana u more sedela, a noć je grlila njena ramena i noćna tmina umesto vela sakrivala njene obraze. Eh, da je klupa mogla da progovori o decenijama njenog nadanja i čekanja.
Sonata crkvenih zvona ispratila je heroinu čekanja
Nije je pokolebala ni samoća u rodnom domu, ni starost koja je morala doći. Vera je verovala i živom verom živela nepočinjeni greh iz mladosti.
I otišla je neprimetno i tiho kao što je i svoj život posvećen čekanju živela. Ostala su zaključana vrata njenog doma, baš kao što je i njena duša bila. U dostojanstvenoj povorci od njenog doma do Crkve Svete Trojice u Kutima, povorci bez suze potomka, samo su muk i tišina imale svoje utemeljenje.
Sonata crkvenih zvona ispratila je heroinu čekanja, dostojanstveno kako je i zaslužila.
A klupa? Druga klupa od luke desno ostala je da svedoči o neverenoj verenici, verenici tuge, čiju veru ni smrt nije mogla ubiti, jer “sve će to ljubav oprostiti“!
Tekst: Natalija Preočanin Samardžić
