Slobodna sam samo kada trčim. Mokre kose, očiju vlažnih od kapljica znoja koje se slivaju, boreći se sa sobom da uravnotežim disanje i ne ostanem bez daha, mislim se šta mi je sve ovo trebalo…Ali trčim. Dok grabim još koji korak ka cilju, zacrtanom za taj dan, ovakve misli obično me „stignu“ pred kraj treninga, kada mi je ostalo još pola kilometra, kilometar ili dva. Zavisi šta nam je tog dana u planu, šest, sedam ili 10, 12, 14 kilometara.
Do skoro sam gotovo uvek, na svakom treningu, u ovakvim situacijama, sto puta poželela da stanem, da prekinem trčanje. Ali nikada nisam. Ne znam kako, ali uvek se setim da u tim kritičnim trenucima obratim pažnju na držanje tela i tehniku trčanja. I uvek opomenem samu sebe – uvuci stomak, podigni glavu, drži ramena nazad… Odjednom sve ostalo prestane. Vidim samo cilj i sebe kako utrčavam…
„Nikada ništa bolje od ovoga nisam uradila za sebe“! To je mantra koju skoro dve godine ponavljam pred svima koje poznajem. Pred svim onim ljubopitivim poznanicima kojima nije jasno zašto bi neko u 45. godini počeo da trči, i još plaćao klubu da u njemu trenira baš tu sportsku disciplinu!
Ne znam… Ima u tome verovatno i nečeg sasvim ličnog i intimnog. Trčanje je za mene uvek bilo izjednačeno sa osećajem slobode. Izađeš napolje, na vazduh, napustiš zidove koji te stežu i ograničavaju i možeš da biraš gde ćeš… Trčiš gde te noge nose jer samo su ti one i potrebne. Gledaš oko sebe, upijaš sve, i sunce i vetar i kišu, čuješ svaki zvuk, osetiš se živim kao nikada pre…
Oduvek sam se bavila nekim sportom. U ranoj mladosti najčešće aerobikom. Vožnja bajsa je uvek bila aktuelna. Neko vreme pilates, plivanje, teretana… Džogiranje mi je uvek bilo privlačno, povremeno sam u njemu uživala, i to uglavnom na kraćim relacijama, ali dešavalo se da godinama ne izađem napolje da trčim.
Ali nikada me nije napuštala pomisao na to da bih mogla jednog dana da trčim na maratonu.
To sam, u stvari, oduvek želela. Ipak, zbog posla i velikih obaveza nikada nisam uspela da se toliko disciplinujem da sama treniram i pripremam se za jednu takvu trku.
Onda sam sasvim slučajno, pre skoro dve godine, videla na društvenim mrežama poziv BRC-a (Belgrade running club) za upis u školu trčanja. Malo sam se premišljala, al eto, igrom sudbine, nađoh se na prvom času, na Dorćolu kraj Dunava… Nije bilo lako u početku, posebno naterati se da posle završenog posla, umoran, odeš uveče na trening i trčiš. Ali se posle tog trčanja osećaš kao nov, i onda ti je sve lepo, i sve ti je lako. I kad god me je mrzelo da krenem na trening jer pada kiša/ umorna sam/prevruće je/ spava mi se/ zima mi je/najradije bih pod ćebe u topao krevet, setim se tog osećaja posle…
I stvarno upali, uvek odem.
Da ne pričam o prvim kilometrima, il bolje rečeno metrima… Zvuči smešno, al nama početnicima su kokice bile najvažnija stavka u trčanju. Ne, nismo ih jeli. Kokičar nam je bio poznata tačka, odredište do kog trčimo, udaljen nekih 600 metara od starta. Tu je okret, pa nazad. Čitavih 1,2 km… Sada kada trčimo krug oko Ade, pa i dva i više (što je 16km), smejemo se tim kokicama…
Ali ako bi neko pomislio da je sada, pred kraj druge godine trkačke karijere, lako trčati, vara se. Nikada nije lako, i sto puta dok gazim stazu pomislim da ne mogu više, da treba da stanem. A nikada ne stanem. Fascinantno je to. I na kraju na cilju, shvatiš da si pobedio sam sebe, uvek i iznova.
Svaki put je tako.
I taj osećaj ništa ne može da zameni, i sav znoj, bolovi u mišićima ili pluća koja kidaju, sve to nije važno. Nestane u trenu. A dođe neki spokoj, radost i mir. Čista sreća.
I shvatiš posle toliko vremena, treninga i pređenih kilometara, da si naučio da dišeš, da znaš da kontrolišeš pokrete, da ti ne smeta ni vrućina, ni kiša, da si slobodan… Oslobođen si svega u tom trenutku. Dok trčiš, ništa ne postoji. Samo ti, tvoj korak, zrak sunca ili kap kiše, tvoj dah i srce koje udara… Moćan je to osećaj, verujte.
Tekst: Slađana Gavrić
