Vera Erac: Zašto je ples odličan lek za depresiju

Kada pokrenemo telo, pokrećemo emocije i smirujemo um. Tako naš um postaje naš saveznik, a ne kritičar. Kada plešemo, mi smo u kontaktu sa sopstvenom prirodnošću i svojim unutrašnjim kapacitetima za isceljenje, kaže Vera Erac, voditeljka Mrdaonica, čudesnih radionica slobodnog plesa i teatra pokreta. Ona za portal “Zdrava i prava” otkriva zašto je ples odličan lek za depresiju.

“…baš onda kada Vam se ne pleše, treba da plešete najviše!” Gabrielle Roth

SAD I NEKAD

Sad, u današnjem svetu, većina nas prolazi kroz život brzo i rascepkano, jurimo da postignemo ciljeve i standarde koje sami sebi namećemo ili su nam nametnuti spolja. Biti aktivan i produktivan je ono što se traži. Raditi je mnogo više na ceni od Biti. Često uopšte nismo svesni svoje celovitosti, činjenice da smo mi istovremeno, isprepletano i neodvojivo telo-um-psiha-emocije-duša. I sam jezik koji koristimo je rascepkan i on oblikuje naše življenje. Uglavnom su psihički problemi jedno, a telesni drugo. Kad imaš problem sa psihom, ideš kod psihologa ili psihijatra, a sa telom, kod lekara opšte prakse.

Sem toga, mozak, inteligencija i racionalnost su nam mnogo važniji od tela i emocija. Takav život i pogled koji imamo na život snažno utiču na nas i na naše zdravlje i imaju za posledicu niz teškoća sa kojima se susrećemo i sa kojima samo donekle znamo kako da izađemo na kraj. Zato što živimo nesvesno, necelovito, odbacivši svoju prirodnost i sve što ona sa sobom nosi. A između ostalog ona sa sobom nosi upravo to da mi jesmo naše telo i da je neophodno da osluškujemo šta nam ono kaže i da je neophodno da ga pokrećemo da bismo bili živi.

Ne radi se o tome da čovek nema probleme i da ne treba da ima negativne emocije. Takozvane negativne emocije, kao što su tuga, bes i strah, su deo nas i deo života, i kada ih osećamo to znači da smo živi, ali vrlo je važno pitanje šta se dalje dešava, šta “radimo” sa njima… Da li se pravimo da ne postoje i trudimo se da budemo “aktivni” i “funkcionalni” bez obzira na sve, ili uzmemo neko farmaceutsko sredstvo za popravljanje raspoloženja, jer je tako lakše i brže…. A onda opet nismo ništa promenili, samo smo privremeno zabašurili problem. Činjenicu da se suštinski ne osećamo dobro.

A nekada je život bio mnogo jednostavniji i ljudi su bili mnogo mudriji, jer su bili više u kontaktu sa prirodom, oko sebe i u sebi. To je zapravo jedna priroda. Ljudi su i tada imali varijacije u svom psiho-telesno-emotivno-duševnom zdravlju, ali su znali šta da rade. Važna stvar je što ih je zajednica podržavala u procesu isceljenja, a druga važna stvar je što su bili u kontaktu sa prirodnim načinima isceljenja, vraćanja svoje celovitosti. Jedan od tih načina bio je ples. Ples je bio neodvojiv deo ljudskog života, legitiman put ka isceljenju i zdravlju. U nekadašnjim društvima, kada bi se član zajednice požalio šamanu ili vraču na loše raspoloženje, jedno od pitanja koje bi ga sigurno dočekalo je bilo: “Kada ste prestali da plešete?”

DEPRESIJA – OZBILJNO STANJE

Jedno od najprostranjenijih i najozbiljnijih životnih stanja sa kojima se suočavamo je depresija. Namerno ga ne nazivam psihičkim poremećajem ili problemom mentalnog zdravlja, kao što bi to bilo uobičajeno, jer samim tim bih i ograničila mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju da sa depresijom izađemo na kraj.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 350 miliona ljudi širom sveta pati od depresije. Reč depresija potiče od latinske reči “depressio” – spuštanje, opadanje, snižavanje i to je suština onoga što se događa. Kada smo depresivni imamo snižen opšti životni tonus, naša životna energija je na veoma niskom nivou, praćena konstantnim osećanjem umora i gubitkom interesovanja i zadovoljstva i nemogućnošću opuštanja. Osećanja tuge i beznadežnosti su veoma intenzivni, kao i zabrinutost i bezvoljnost. Borimo se sa poremećajem apetita i spavanja. Samopouzdanje nam pada i sebe doživljavamo kao manje vredne, neadekvatne, nekompetentne i bespomoćne. Postajemo preterano samokritični, a osećanje krivice nas razjeda i dodatno otežava naše stanje. Naš kapacitet da se koncentrišemo i donosimo odluke se rapidno smanjuje. Teško nam je da se upuštamo u fizičke i društvene aktivnosti, potpuno se povlačimo od sveta, a sebe zapuštamo i prestajemo da vodimo brigu o sebi.

Svi mi se nekada osećamo tužno i bespomoćno, ali ono što je drugačije kod prave depresije je da ova osećanja i ostali prateći simptomi mogu trajati nedeljama i mesecima i dovesti dotle da bukvalno nismo u stanju da ustanemo iz kreveta. Ali, pomoći ima i važno je da pomognemo sebi i tražimo podršku. Pre svega, ukoliko je depresija ozbiljna i duboko ometa naš život, treba da potražimo stručnu pomoć. Taj prvi korak nam omogućava da se osnažimo i da tražimo i stvaramo dalje načine za borbu protiv depresije. A ponekad, ako je depresija blaža, svojim delovanjem možemo sprečiti razvijanje jake depresije. Tu spadaju pomaci koje možemo učiniti struktuirajući svoj život tako da sebi postavljamo realne ciljeve i postepeno sve više učestvujemo u aktivnostima koje nas raduju, tražeći podršku prijatelja i porodice i razmišljajući pozitivno. Tu spada i bavljenje fizičkim aktivnostima, jer redovna fizička aktivnost dovodi do prirodnih hemijskih promena u našem telu i do podizanja raspoloženja. Za početak možemo da šetamo, a onda da plešemo. Sve su ovo sredstva koja nas osnažuju i koja deluju sinergijski.

KAKO NAM TO PLES POMAŽE?

U borbi protiv depresije važno je da pokrenemo svoje telo, da budemo fizički aktivni. Već sama fizička aktivnost, i najjednostavnija šetnja ima blagotvoran uticaj na nas i naše raspoloženje. Ples nam daje priliku da budemo fizički aktivni, ali i mnogo više od toga. Postoje razne vrste plesa, ali ovde ćemo se fokusirati na praksu slobodnog plesa. Bez koreografije i učenja koraka. Ono što je najvažnije je da je ples prirodan za sve nas i da svi, baš svi, verovali to ili ne, možemo da plešemo i zato je ples resurs koji ne smemo ispustiti. Verujem da slobodan ples u ovom slučaju ima primat u odnosu na struktuirane plesove u kojima moramo da učimo određene korake, jer je on univerzalniji. Ne postavlja se pitanje naše fizičke spremnosti, spretnosti, godina ili talenta. Nema standarda koji treba da dostignemo, nije potrebno ni sa kim da se poredimo, niti treba na nekoga da se ugledamo. I upravo zato je slobodan ples tako moćan i oslobađajući i predstavlja dragocenog saveznika u borbi protiv depresije.

Plešući razvijamo svoju fizičku snagu, koordinaciju i artikulaciju svojih pokreta, razvijamo svoju kondiciju. Plešući takođe postajemo svesniji svojeg disanja, kao i blokova i napetosti koje imamo u telu. Učimo da se opustimo i pustimo. Ples podiže nivo naše energije i pomaže joj da neometano struji telom što utiče na smanjenje napetosti.

Ples nam pomaže da budemo u svom telu, da ga prihvatimo i volimo kakvo god da je. Počinjemo dobro da se osećamo u njemu, prihvatamo i volimo njegove lepote i nedostatke. U plesu ponovo počinjemo da budemo celina, a ne samo zbir delova, jer ples nas integriše na svim planovima. Tako postepeno ponovo prihvatamo celo svoje biće, tako nam raste samopouzdanje, gradi se pozitivna slika sebe i vraćaju nam se osećaji sopstvene snage i vrednosti.

Kada pokrenemo telo, pokrećemo emocije i smirujemo um. Tako naš um postaje naš saveznik, a ne kritičar.

Kada plešemo, mi smo u kontaktu sa sopstvenom prirodnošću i svojim unutrašnjim kapacitetima za isceljenje. Život u nama se širi, i mi ponovo uspostavljamo kontakt sa svojom sposobnošću da se radujemo, igramo i budemo spontani. Budi se naš kapacitet da se sa većom otvorenošću i optimizmom upustimo u život.

Ples nam pomaže da raskravimo svoju kreativnost, što se transponuje na ceo naš život, a ne samo na trenutak dok plešemo. Jača naš kapacitet za kreativan i konstruktivan odnos prema životu. Kao što stvaramo svoj ples, tako možemo da stvaramo i svoj život.

Ova vrsta kretanja, koja je otvorena, spontana i jedinstvena za svakog, omogućava nam da više budemo prisutni u sadašnjosti, i da budemo više prisutni i aktivni u sopstvenim životima, a ne obuzeti prošlošću ili budućnošću. Ovo je veoma važno kada smo depresivni. Biti ovde i sada je umirujuće, dovodi nas u kontakt sa sopstvenim centrom i uzemljuje nas. Osećamo svoja stopala dok se kreću, osećamo i puštamo svoje telo da se kreće, osećamo vazduh koji struji pored mene dok se krećem. To je baza, to nas drži i osnažuje. Osećamo kako dodirujemo pod. Možemo da plešemo, budemo svesni i pratimo šta se dešava u nama, a to što se dešava u nama (telesne senzacije, misli, osećanja) ne blokira nas, već se kreće zajedno sa nama i postaje nam manje nepodnošljivo. Vežbamo svoj kapacitet za svesnost, a svesnost je naša primarna veza sa sada i ovde, kao i direktna veza sa našim emocijama. Istovremeno, raste naš kapacitet za izlaženje na kraj sa negativnim emocijama, kapacitet da ih izrazimo ili sadržavamo, zavisno od potrebe i trenutka.

U slobodnom plesu oslobađajuće je i to što ne možemo da pogrešimo, kakav god da pokret učinimo. Lekovit je i osećaj što nas nije briga kako izgledamo nekome sa strane, jer smo toliko obuzeti duhom igre i stvaranja. Nema plesnih koraka ili koreografije koju treba savladati i uvežbati – mi smo koreografi našeg jedinstvenog plesa koji je poseban jer je samo naš i koji se neprestano menja, kao i sam život.

Možemo naravno plesati sami, ali još je dragocenije kada plešemo u grupi, jer nas i to dodatno osnažuje i može nam pomoći da unapredimo svoje veštine komunikacije i budemo u kvalitetnijem kontaktu sa drugima, a kada se borimo sa depresijom podrška drugih je veoma važna.

Ples preporučujem svima nama, i kada se osećamo dobro i kada se osećamo loše, jer to je jedan od najmoćnijih načina da osetimo i razvijamo svoju životnost i svoj kontakt sa sobom i drugima.