Oktobar je njen mesec. To sam joj rekla, pa se nasmejala iako smo obe bile spremne za priču o ranjivosti, željama, nadama, snovima, ali i teškim emocijama. Kao i svakog „roze meseca“ koji je posvećen podsećanju da nam je zdravlje na prvom mestu, kada se priča više nego obično o raku dojke, ženama i prevenciji otvorila sam jednu kutiju sa posloženim emocijama i iracionalnim strahovima.
Z. A.(46) mi je prvi put rekla da nešto nije u redu sa njenim zdravljem onako smotano i nespretno, među rafovima u prodavnici dok smo obe tražile odeću za decu. S nogu smo se ispitale, kako si, šta ima novo…. ali sam se iznenadila kad me je suočila sa njenim novostima. Rekla je da je imala zdravstveni problem, tačnije rak dojke. Upečatljivo, odsečno. Tako je delovalo u tom trenutku.
Godinu i po dana kasnije sele smo i ispričale se.
Ona je iz trećeg puta „uspela“ da operiše tumor dojke koji joj je ležao na srcu, sa leve strane. Ali, iz prvog puta uspela je da sagleda sebe kao nikada do sada.
Pre dve godine, u kovitlacu obaveza, selidbe, brige o dva dečaka u „najluđim godinama“ i u patnji i preispitivanju zbog izgubljenog posla, deslio se i jedan šok.
„Pakovala sam se, selili smo se. Bilo je kasno, nešto u sred noći i samo sam se bacila na krevet. Slučajno sam napipala ispupčenje. Nije to bilo kako žene obično pričaju ispod pazuha. Bilo je baš na grudima i sada kad razmišljam o svemu prosto je nemoguće da to nisam videla kao svoj odraz u ogledalu. Evo, sada mi se čini da sam videla, ali da je moja podsvest namerno to previdela. Da sam želela na neki način da se kaznim iz raznih razloga, namerno iako sam realno imala i predvispoziciju jer je moja majka imala takođe kancer. Ja nisam neko ko nije brinuo o svom zdravlju, redovno sam pratila preventivno svoje stanje“, priča u dahu i nastavlja:
„Mada je taj otkaz za mene bio jeziv. Pun tuge, razočaranja, izgubila sam samopouzdanje, osećala sam se egzistencijalno ugroženo. I mislim da je bio okidač za početak ove bolesti, sve se nekako nakalemilo“, priča Z. A. dok joj se pred očima prepliću datumi, kad je gde išla, kod koga, na koju kliniku, kako se osećala…
Preispituje se, ali onda odjednom kaže da je za rak saznala u Domu zdravlja.
„Posle pregleda sinusa dok lekara opšte prakse, skrenula sam pogled i susedna ordinacija je bila ginekološka. Ušla sam da pitam da li neko može da mi uradi palpaciju, lekarka je bila slobodna i počela je da me pregleda. Uradila mi je i ultra zvuk. Ni reč nije rekla, pisala je neke papire, smenjivale su se njene kolege… U trenutku neke njene nervoze samo se okrenula ka meni. Rekla je ajde smirite se, pa imate tumor. Dobro, nećete umreti ali ovo mora da se reši“.
Bila sam šokirana, ali je taj realan strah bio sasvim neočekivan kod mene, super sam ga podnela priča. Kaže da je ranije imala drugačije, iracionalne strahove a sa ovom borbom se hrabro suočila. Bez nekih preteranih padova, išla je hrabro ka cilju- da bude dobro i da ozdravi.
Usledili su pregledi, analize, konzilijum, zakazivanje, pa otkazivanje operacije. Jedino u tim fazama imala je „krize“.
„Naravno da sam kao i svaka hrabra žena išla sama po rezultate biopsije“, kaže ironično dok se priseća kako su joj se tada sušila usta i kako je gubila dah od napada panike.
Iz trećeg puta, kada je primljena na Božić, 7.januara, ostala je u bolnici, operisana je i posle dva dana bila je već kod svoje kuće. Najveća podrška bila joj je sestra, a od dece je jedno vreme krila svoje stanje.
„Za mene je ovo algoritam koji moraš da rešiš, da nešto preduzmeš da bi bio dobro i da bi pobedio bolest. Mislim da mi život nikad nije visio o koncu, dobro sam prošla, možda sam trebala i ranije da se javim, ali sam iz faze kada sam bila potpuno van sebe došla do tačke da znam šta je zaista važno“.
Autor: M. V.
