„Postoje periodi u životu kada zaglaviš u mulju svoje duše. Kada te zarobi sve ono što si zanemarivao i sa čim nisi želeo da se suočiš. Tada ti preostane jedino da duboko udahneš i zaroniš u taj mulj, što dublje, da pretražiš svaki kutak, da osvetliš neosvetljeno, izbaciš sav otpad koji te guši. Kada sve detaljno pročistiš, izroni i kreni niz reku života. Ona će sprati sa tebe svo to blato, a ti ćeš ostati čist, lagan, sjajan i slobodan, kaže Vesna Simović, autor knjige „Crtice“.
Za sebe kaže da je putnica kroz život. Svoju igru rečima i smislom, svakodnevno pokazuje na svom instagram profilu, prozivajući svaki segment života i menjajući perspektivu i uobičajena uverenja o njima. Kao majka, supruga, ćerka, sestra, diplomirana pravnica, zaposlena u velikom preduzeću, u jednom periodu svog života pored svih svojih uloga, odlučila je da potraži i samu sebe.
Tragajući za delićima sebe, koje je, kako kaže, zaboravila i potisnula, pronašla ih je kroz pisanje. Kao rezultat njene potrage i putovanja nastala je njena prva knjiga pod jednostavnim nazivom „Crtice“.
Knjiga je izdata pod pseudoninom Putnica, kako se i zove njen instagram nalog i izdata je u sopstvenom izdanju.
Vesna Simović, autor knjige govori za portal “Zdrava i prava” kako je to iz jednog, na prvi pogled potpunog života krenuti u sakupljanje zaboravljenih delića svoje duše i ispočetka praviti jedan potpuno novi mozaik života. Šta na tom putu sve možete izgubiti, a šta dobiti, zašto i pored elektronskih formi, treba objaviti knjigu pa makar i bez podrške izdavača i kako raskrinkati sve zablude koje nam ne služe.
Pisanje Crtica je započelo na instagramu. Koje su prednosti, a koji nedostaci takve komunikacije sa čitaocima u procesu stvaranja?
Verujem da je u društvenim mrežama veliki potencijal za brzu komunikaciju i prepoznavanje sa ljudima i sadržajima koji su nam bliski. Ali verujem, i da je internet, kao i bilo koja platforma na njoj, samo početak komunikacije, a ne komunikacija cela, jer za pravu komunikaciju potreban je susret uživo. Tek kada sretnete i vidite ljude možete znati više o njima i o njihovim delima. Možete osetiti energiju. Tek kada opipate sadržaj koji vam se preko intereneta nudi, možete da svedočite o njegovom kvalitetu. U virtuelnom svetu uvek postoji mnogo prostora za nešto što baš nije istina kao i za nerealna očekivanja, a onda i razočarenja. Što se tiče komunikacije sa samim sobom u procesu pisanja, ta komunikacija je još važnija, te i za nju morate imati što tačnije uvide i o drugim ljudima i o sebi, koje vam obezbeđuje opet razgovor uživo i prisutnost. Instagram je platforma za literaturu od jednog dana, jer se na društvenim mrežama insistira na dnevnoj aktuelnosti, a ne na stvarima i vrednostima koje su, uslovno rečeno, večne.
Da li to znači da je knjiga nastala upravo zbog potrebe da crtice koje se beleže na instagramu budu večne?
Verujem da svaki čovek koji se bavi umetnošću želi da ostavi što dublji trag u umetnosti kojom se bavi, pa je tako i sa pisanjem. Razlika između beleženja osećanja i misli na ekranu koji se posle čuvaju u nekom klaudu i stvaranja dela u obliku knjige je ogromna. Knjiga je, i pored velikog tehnološkog napretka i dalje najtrajniji zapis. Taj zapis je nepromenljiv. Redosled reči, misli i smisao koji je u njima, ne može se promeniti kada je zapisan na papiru. U elektronskoj sferi i na virtuelnim platformama mnogo je toga nejasnog, nedorečenog i može se menjati. Istine zapisane u elektronskoj formi su izložene promenama. Za platforme vam trebaju odgovarajući hardveri, onda odgovarajući softveri i razni kodovi i šifre za pristup, čak i onome što se zove vašim nalogom i gde je vaš autorski rad.
Knjiga je, sa druge strane, i softver i hardver, knjigu možete uzeti u ruke, staviti pod jastuk, osetiti miris, dodirnuti. Takva živa stvar kao što je knjiga, u elektronskom svetu još nije napravljena. Zato verujem da su poruke zapisane u knjigama večne, a poruke u elektronskom obliku, iako sadržinski iste uvek mogu biti izmenjene i delitovane od strane administratora.
Crtice su književni žanr. Da li se knjiga i zove po žanru u kojem je pisana?
Po zanimanju sam pravnik, a pravnici se prevashodno bave formom. Želeći da pobegnem od tog formalizma, bez bilo kakve sadržine, naročito poslednjih godina, otisnula sam se u pisce. Nisam razmišljala o žanru u kom pišem, jednostavno sam beležila ono što je dopiralo iz srca. Ispostavilo se da su to kraći tekstovi u kojima sam sa malo reči govorila mnogo toga. To su bili moji uvidi i zapažanja na putovanju u svetu oko mene i putu ka sebi. Te sitnice i detalji koje prenebregnemo a koji bivaju ključni u našem životu, ti parčići nas samih koje smo zaboravili i ostavili nerealizovane postale su predmet mog pisanja. Razmišljajući o nazivu knjige setila sam se jedne definicije iz knjige „Uvod u novinarstvo“ Dušana Slavkovića, iz perioda kada sam želela da krenem tatinim stopama, i da budem novinar. Definicija je otprilike bila da je crtica mali zahvat u život, životni detalj usput uhvaćen. A to je bilo upravo ono što sam u svojoj potrazi za smislom i radila, beležila te detalje na putu kroz život i na putu ka sebi. Tako je nastao naziv knjige, a da li i žanrovski knjiga pripada crticama ne znam. Odgovor na to pitanje znaju oni koji se bave formom književnih dela. Ja samo beležim detalje u prolazu.
U knjizi su zabeležene mnoge životne teme koje su univerzalne, preispitivanje sopstvene duše, učenje, sreća, ljubav, tuga,… Koliko je knjiga autobiografska?
U knjizi sam beležila proživljeno i doživljeno, kao i detalje iz života ljudi, čiji se životi, na različite načine dodiruju sa mojim. U tim situacijama koje sam doživljavala i kroz koje sam prolazila, zauzimala sam perspektivu koja nije lična već nepristrasana i mimo mene i tražila najbolje u njoj. Tražila sam svrhu, tajnu poruku, očigledno koje ne vidim…Sve svakodnevne situacije i suočavanja sa realnošću koja me okružuje, od izazova u školi mog deteta, nedoumica u vezi sa roditeljskim obavezama, teškim i neprijatnim situacijama na poslu, razlaza ili prekida odnosa sa bliskim ljudima, bolesti i odlazak bližnjih, beležila sam i tražila i pronalazila smisao u njima. Nisam ih beležila hronološki već sam u tim situacijam tražila smisao, višu svrhu i univerzalnu istinu. Na tom nivou svi svakodnevni problemi su postajali lako rešivi, sve situacije i izazovi kroz koje sam prolazila imale su svoju višu svrhu koja samo nije bila vidljiva u tom momentu. I spoznala sam da ne postoje tragične i bolne stvari u životu u kojima mi, ljudi, ne možemo da pronadjemo radost i ljubav, da ništa nije konačno, pa ni smrt, da daljine nisu razlog za tugu već samo prostor za još veću ljubav, da je život čista radost, a ne božija kazna i pakao na zemlji, kako su nas suviše dugo učili. Da, kada tražite istinu vi je i pronađete, i tada sve ono što je lažno, uključujući i odnose sa dragim ljudima, i neke ljubavi u koje ste verovali nestaju, ali se pravi prostor za ljude i ljubavi koje su istinite. Knjiga Crtice je zbirka lično doživljenog i proživljenog, ali istovremeno i univerzalnog za sve nas.
Knjiga je izdata samostalno bez izdavačke kuće. Какvo je to iskustvo?
Rukopis sam prvo ponudila jednom velikom izdavaču. Kako nisam dobila bilo kakav odgovor, krenula sam u istraživanje kakava su iskustva ljudi koji su izdali knjige ili su to pokušali da urade. Moja saznanja bila su poražavajuća. Velike izdavačke kuće imaju plan za izdavanje knjiga sa najavom od po pola godine unapred za određena izdanja i izdaju knjige samo afirmisanih pisaca. Saznala sam da je praksa izdavača da, i ako prihvate da štampaju rukopis, imaju svoje uslove koji podrazumevaju korigovanje sadržaja, određivanje naslova, lekturu koja menja smisao napisanog, marketinški pristup koji oni odaberu. Sve u svemu prava autora tu nema puno, uglavnom nema autorskog honorara za prvu knjigu, a ni knjiga nije vaša. Ono što ostane vaše jeste samo ono što ste napisali u knjizi i da se za vas čuje u javnosti. Kao neko ko ne voli pravila koje diktiraju drugi, postalo mi je jasno da u svom kreativnom procesu nisam htela da pravim takve kompromise i da pristanem na takve uslove. Odlučila sam da samostalno izdam knjigu što je značilo devet meseci ozbiljnog rada na uredjivanju knjige, saradnje sa ilustratorkom oko svake ilustracije i naslovne strane, rad sa lektorkom, sa devojkom koja je pripremala knjigu, potrage za štamparijom koja će uraditi kvalitetnu štampu i na kraju samostalno finasiranje celog poduhvata. Sve u svemu kod stvaranja knjige pisanje je najlakša stvar, a sve ostalo što podrazumeva stvaranje same knjige bio je jedan veliki izazov. Ali izazov vredan svakog truda. Kao produkt tog rada i kreativnog procesa, koji nema veze sa pisanjem nastala je knjiga, baš onakva kakvu sam želela , u svakom njenom deliću. Za mene je to iskustvo neprocenjivo i ne bih ga menjala ni za najboljeg, najvećeg i najkvalitetnijeg izdavača na svetu, ako takav postoji. To iskustvo me iskalilo, stekla sam neverovatne uvide o izdavaštvu u Srbiji i najverovatnije materijal za knjigu koja bi se zvala “Kako izdati knjigu u Srbiji”.
S obzirom da je samostalno izdanje, sami se bavite i distribucijom i prodajom knjiga?
Tek kada sam izdala knjigu, i pokušala da je ponudim knjižarama shvatila sam da je sistem izdavanja knjiga takav da u njemu skoro nema mesta za pojedinca. Naime, velike knjižare ne uzimaju direktno knjige od fizičkih lica već sve to treba da ide preko distributera knjiga. Kako se bavim javnim nabavkama bilo mi je neshvatljivo da fizičko lice može da podnese ponudu u javnoj nabavci ravnopravno sa privrednim društvima, ali da kao pisac i izdavač ponudiš knjigu knjižarama – nije moguće. Na sreću postoje još knjižare koje knjigu ne posmatraju kao robu koja donosi profit,a ljude koji su samostalno izdali knjigu kao otpadnike od sistema. Interesantno je da se knjiga Crtice prodaje u četiri knjižare u Beogradu, Novom Sadu i Šapcu koje su ispod nivoa zemlje, što mi je sve vreme davalo utisak kao da sam u nekom 13. veku i po tajnim hodnicima nudim štivo koje je zabranjeno. Šalu na stranu, ali sve mi je delovalo da se u pogledu nastanka i prodaje knjige nije ništa promenilo od tamnog srednjeg veka, iako živimo u periodu digitalne revolucije.
Da li planirate nastavak “Crtice”, s obzirom na to da se čitajući, čini , da kao prava linija nema kraja životnim temama ili možda neka druga knjiga?
Svi mi ispisujemo svoje živote, samo neki to čine i olovkom… I nastavak Crtica i zbirka pesama i još mnogo toga već je ispisano. Ostalo je još da ih pretvorim u knjige, i naravno izdam. Ali pre svega, ove tek rođene Crtice, pratim na njihovom putu do duša sa kojima će se prepoznati.
Pripremila: L. Bratun
