Moj strah od letenja datira odavno, ako bolje razmislim, oduvek je tako. U početku je strah bio mali, ali je onda rastao, sa svakim letom sve više i više. U toj borbi sam bila slaba, pa sam počela da pijem lekove za smirenje pred put, nekad više od jednog i da nakon svakog sletanja pomislim: „Molim te Bože da nikada više ne kročim u avion“, malo je teže to izvesti ako treba da se vratim sa destinacije avionom.
Kako je moj strah rastao (u mojoj glavi), moja hrabrost je bila sve manja i manja. Moje telo, obuzeto strahom, je takođe reagovalo, čim uđem u avion osećala sam se slabo, nisam mogla da kontrolišem misli, niti da govorim, jer sam mislila da ukoliko progovorim avion će se srušiti. Sa šaka su mi obavezno lili potoci znoja, ponekad se dešavalo da ni maramica ne može sve da upije, pa mi je znoj sa ruku kapao i na pantalone, pa i na pod aviona. Mogla sam da izdržim maksimalno dva sata leta, sve preko toga mi je bilo užasno mučenje. Zvuči smešno, sada, ali u tim trenucima, nisam mogla čak ni da se nasmejem.
Traumu nisam proživljavala samo ja, već i ljudi koji su putovali samnom. Na počeku svojim saputnicima uvek saopštim da ne govorim u avionu, na šta svi po pravilu prasnu u smeh, osim mene.
„Kako to misliš, ne govoriš? Pa šta radiš?“, pitala me jedna prijateljica sa kojom sa prvi put letela. Da sam joj u tom trenutku opisala svoj osećaj mislim da bi pomislila da sam luda. Ne znam da li mi je gore bilo kada avion rola po pisti, hvata zalet ili poleće, da li mi je bilo gore kada kapetan saopšti da letimo na 10.000 metara nadmorske visine, turbulencije, ili sletanje? Tokom celog leta moj osećaj je bio osećaj intezivnog straha, bez ikakve šanse da mogu da se izborim sa njim.
Neki prijatelji su me razumeli, dok su neki mislili da će ako me uplaše, meni biti lakše. Na čekiranju, drugarice su me isprobavale, pa su čak momku koji je radio na prijemu prtljaga rekle da će platiti 100 evra ako na letu budu turbulencije. U svom stahu tražila sam da sedim što dalje od njih dve, jer će mi biti lakše da se plašim sada. I bile su, čak 10 redova udaljene od mene,a to je bio jedan od najgorih letova, turbulencije su trajale od Beograda do krajnje desitnacije, koliko je bilo strašno svedoči i činjenica da smo sleteli sa 45 minuta zakašnjenja. Čak su se moje drugarice prepale. Videvši moj strah uživo u povratku su me zasmejalave sve vreme.
Borba je trajla godinama i trajala bi sigurno još da mi moja prijateljica Milica Stojiljković (koja još nije letela samnom avionom) čuvši po prvi put za taj moj strah, rekla: „Mogu da ti pomognem da se brzo rešiš tog straha, pomoću Bahovih kapi.”
Samo nekoliko dana je potrebno da se to reši, a ja se plašim ceo život? Opisala sam joj svoje strahove, konsultacije su kratko trajale, a ona je za tri minuta napravila Bahove kapi koje sam pila pet puta dnevno po pet kapi, nedelju dana pred let. Za svaki slučaj, napravila mi je još jednu dozu za povratak, i dok sam bila na letovanju, koristila sam drugu bočicu kapi. Neverovatno, ali pred put sam bila potpuno smirena, čak sam gledala poletanje i sletanje aviona na aerodromu, i po prvi put mi je to izgledalo veoma zanimljivo. Ruke mi se nisu znojile. Ponela sam lek za smirenje, ali nisam želela da ga popijem. Nije bilo razloga.
Ispitivala sam sebe i očekivala da će me strah preplaviti, ali nije. Nije ga bilo. Tražila sam sedište do prozora, što se nikada do tada nije desilo. Straha nije bilo čak ni kada je avion poleteo, a kada je kapetan rekao da letimo na 10.000 metara, jedino što sam mogla da kažem je „woow“. Slikala sam ostrvo Santorini u mraku kada smo preletali preko njega, čak sam i novine uspela da pročitam i to bez straha. Let je bio uživanje, sa puno priče i smeha.
Šta su zapravo Bahove kapi
Milica Stojiljković je autor Programa ličnog razvoja „Lepo mi je“ i Bahov praktičar. A Bahove kapi su cvetne esencije koje nam pomažu da se oslobodimo neprijatnih stanja i neraspoloženja i tako sačuvamo unutrašnju ravnotežu koja je osnova dobrog psiho-fizičkog zdravlja. Esencije su potpuno prirodne i mogu ih koristiti i bebe i deca i odrasli ljudi. Da bi terapija imala najbolji efekat, veoma je važan razgovor sa Bahovim praktičarem, jer je svaka osoba individua za sebe i svako od nas ima svoju kombinaciju kapi, koju praktičar priprema. Sistem ovih svetnih esencina napravio je britanski doktor Edvard Bah, još pre skoro 100 godina.
Autor: Marija Nikolić
