Ivana je magistar ekonomskih nauka, bivšom profesionalna odbojkašica, NLP trener, pisac i dvostruka mama. Ivana Blečić svoju snagu crpi iz radosti učenja, druženja sa ljudima, a kroz edukacije živi sve svoje vrednosti za koje se zalaže. Obećanje koje je sebi dala ovih dana realizuje i sprema se da beogradskoj publici predstavi svoju prvi knjigu “Sama među ljudima”. U razgovoru za portal Zdrava i prava otkriva kako je uspela da objedini sve svoje talente i pretoči ih u literaturu.
Šta vas je inspirisalo da napišete svoje prvo autorsko delo? Koji je osnovni motiv da se i na ovaj način izrazite?
Knjiga “Sama među ljudima” je moj put od deteta do odraslog i nazad, jer nekada moramo porasti ponovo do deteta da bismo spoznali neke životne istine. Ona je čekala godinama da izađe na svetlost dana. To je zbirka pesama koje sam stvarala decenijama unazad od kada sam bila dete. A onda sam odlučila da to bude svojevsrna hibridna knjiga, da bude jedna nova forma jer svakoj pesmi prethodi i jedna priča o tome kako sam se osećala dok sam je stvarala i kako je ona u meni nastala. To je kombinacija poezije, autobiografskih priča i edukativniih sadržaja. Ja sam izdavanje knjige sebi postavila kao cilj još 2009.godine na svojoj NLP Practitioner edukaciji, sa sve detaljnom vizualizacijom promocije, izgledom knjige koju držim u ruci i evo 14 godina kasnije taj san se ostvaruje. Verujem da je ovo jedan novi početak za mene.
Zašto se knjiga zove “Sama među ljudima”? Da li je to vaša pozicija, mesto na kome sebe vidite?
To je moj razvojni put, ja sam ceo život okrenuta ljudima. Ceo život sam timski igrač, od rođenja. Svako ko me zna i ono što ja znam o sebi je da sam deo tima. Imala sam averziju da budem sama. Tuga i ljutnja su bile samo za mene, i taj deo se odnosi da sam sama među ljudima. Kada sam bila mlađa nije bilo pozitivnoza mene da je čovek sam. Zato sam po svojoj odluci birala da budem sama kad sam tužna i ljuta, nisam dozvoljavala da me drugi tako vide. Sreću sam delila, a čuvala sam svoju tugu samo za sebe. Radila sam dosta na tome da pokažem i to svoje lice, da je sve u redu i kada nisi sasvim ok. Danas mi je u redu da budem sama i to nije tako loše uopšte. Naučila sam da je lepo biti sam sa sobom, pripadati sebi je sasvim lepo. Ali, trebalo je vremena da i ja sve to shvatim i prihvatim i da to želim da pokažem. Meni je ova knjiga na ličnom nivou veoma važna.
Prošle godine popeli ste se na vrh Kilimandžaro. Zašto ste se odlučili na ovu avanturu?
Kilimandžaro je za mene bio veliko učenje, sjajna avantura, uživanje sa fenomenalnom ekipom ljudi, sa mojim prijateljima alii celokupnom ekspedicijom koja se upustila u ovu avanturu. Ja nisam bila spremna kao ostali fizički, ali sam bila rešena da osvojim vrh Afrike i u tome sam uspela. Bilo je onih koji su na tom putu odustali, ali ja nisam bila među njima. Put na Kilimanžaro mi je potvrdio da ne postoje granice, da nema nedostižnih vrhova kada nešto odlučimo i kada uložimo celog sebe. To je za mene zaista bilo dragoceno iskustvo, taj put koji sam prešla, način na koji sam upoznala prirodu u njenom punom sjaju. Zora koju sam dočekala na svom poslednjem usponu je nešto što sam dočekala sa suzama, Zaista je bilo posebno. To je jedno od najboljih iskustva u mom životu.
Koliko ste se spremali za ovu avanturu?
Pripreme su trajale osam meseci. Penjali smo se po planinama po Srbiji i Bugarskoj, vežbali smo, svašta smo radili. Svega 65 odsto ljudi se popne na sam vrh, a dokazala sam da je snaga uverenja bila važna u ovoj avanturi. Mene je stimulisalo i što mnogi nisu baš verovali da ću uspeti. Testirala sam sebi i drugima da stvari tako funkcionišu. Od gospođe u koju su sumnjali, kako su me okarakterisali na prvom susretu sa vođama ekspedicije, ja sam uspela da ispunim svoj cilj.
Šta vas najviše motiviše, a šta vam oduzima energiju?
Najviše me motivišu ljudi, njihove priče, uspesi, pozitivne promene, verovatno i neka moja lična refleksija u njima samima. Energiju mi oduzima fokus na negativne ishode i traženje mana svemu. Svesna sam da to nije deo moje prirode, i ja lično tu postavku smatram potpuno nekorisnom, te se zato trudim da ne provodim vreme sa ljudima koji na taj način razmišljaju, osim ako ne žele da taj obrazac menjaju, tada sa zadovoljstvom pristajem da podržim tu promenu. Motiviše me dobrota u ljudima, ona me pokreće i daje mi veru da svet zaista može biti bolje mesto.
Izvor: Zdravaiprava
