Proces gubitka mišićne mase, koji se stručno naziva sarkopenija, obično počinje posle 40. godine života a povećava rizik od padova i osteoporoze. Moguć je i kod mlađih osoba a obično se vezuje za upalne procese u telu. Naučnici su dokazali da se od početka četvrte decenije na svakih 10 godina gubi od tri do pet odsto mišićne mase. Što je osoba manje pokretna, ovaj proces je brži, može čak da pređe i granicu od pet odsto. Ali oni koji redovno treniraju znatno ublažavaju smanjenje mišićne mase.
Ipak, ne mogu u potpunosti da ga izbegnu, jer posle tridesete godine ljudsko telo neminovno počinje da stari. Gubitak mišićne mase naročito je problematičan za one koji već imaju krivu kičmu, probleme sa zglobovima ili nekom povredom, jer ubrzava napredovanje deformiteta i dovodi do ozbiljnih problema s kretanjem.
U intervjuu za “Novosti”, profesor dr Goran Tulić, zamenik direktora Klinike za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju Kliničkog centra Srbije, kaže da je gubitak mišićne mase prirodan i samim tim neminovan proces starenja, ali ga je u izvesnoj meri moguće kontrolisati:
– Svaka ćelija našeg organizma, pa i naša tkiva, ima neku vrstu memorije, pa je tako poznato da se ljudi koji su se bavili sportom brzo vraćaju u formu, odnosno lakše je održavaju.
Sa druge strane, kosti i mišići su biološki veoma dinamična tkiva i moguće ih je “obnoviti”, odnosno poboljšati redovnim treningom ili fizičkom aktivnošću umerenog stepena, kao što je redovna šetnja ili plivanje.
Ipak, neophodno je reći da taj proces ima svoja ograničenja i da je veoma važno da očekivanja budu u skladu sa godinama i opštim zdravstvenim stanjem.
Da li ortopedskim intervencijama preventivno može da se uradi nešto za kosti ako je već došlo do gubitka mišića?
– Hirurgijom mogu da se leče bolesti, stanja ili povrede skeleta i muskuloskeletnog sistema. Lečenje gubitka mišićne mase je pre svega nehirurško, a pošto se može javiti i kod ljudi koji se redovno bave fizičkim i sportskim aktivnostima, zahteva multidisciplinarni pristup. To znači da su neophodni pregledi endokrinologa, nutricioniste i fizijatara. Zasad, najbolja preventiva je redovno “održavanje” tela rekreiranjem i čuvanje od povreda.
Koji delovi koštanog sistema prvi osećaju gubitak mišićne mase?
– Kičmeni stub najviše pati zbog gubitka mišića. To je posledica vrlo specifičnog, da tako kažem, dizajna ovog dela skeleta, i, naravno, našeg uspravnog hoda. Uostalom, skoro svako od nas je to osetio. Međutim, fiziološko funkcionisanje ramenog pojasa, kao i zglobova kolena ili stopala, može biti značajno uslovljeni gubitkom snage i slabljenjem mišića.
U kojim slučajevima su problemi sa kičmom posledica gubitka mišićne mase, a u kojim deformiteta kičmenog stuba?
– Skolioza, kifoza, spondiloza i neka druga stanja ili oboljenja mogu da se jave i kod mlađih osoba. Ovi deformiteti izazivaju značajne probleme pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti, a uključuju i muskulaturu, koja je neravnomerno i neprekidno opterećena, i često dovode do bola u mišićima i njihovog zadebljanja.
Kada nastupi proces gubitka mišićne mase, koji se stručno naziva sarkopenija, ovi zdravstveni problemi samo postaju izraženiji i ubrzavaju već postojeće degenerativne promene.
Da li od telesne građe zavisi na koje kosti će se najviše odraziti gubitak mišićne mase?
– Odgovor na ovo pitanje se još utvrđuje. Ima nekih radova koji pokazuju da gubitak karličnih mišića ili mišića butine najviše narušavaju pravilno držanje i balans tela, kao i hod, ali se u ovom stadijumu naučnog razumevanja ove problematike takva tvrdnja ne bi mogla potpuno potkrepiti. Zasad se pretpostavlja da je gojaznost tip građe koji je predisponirajući za gubitak mišićne mase. Mada ako pogledamo sumo rvače, na primer, to baš i nije tako ubedljiva pretpostavka. Ali, šalu na stranu, važno je napomenuti da postoje i drugi veoma važni događaji u organizmu, od hormonskih i metaboličkih promena do stepena hidratacije, koji su usko povezani sa gubitkom mišićne mase.
Ipak, činjenica je da kod gojaznih gubitak mišićne mase ima teže posledice na kosti nego kod onih normalne težine?
– Gojaznost, odnosno povećanje ukupnog masnog tkiva u organizmu, uključujući i mogućnost zamene mišićnog tkiva masnim, jasni su faktori rizika za sarkopeniju, a time i sarkoosteoporozu. Činjenica je i da još nemamo potpuno jasne uvide u sve detalje ovih procesa, kao ni dijagnostički “zlatni standard”, odnosno visoko osetljive i specifične kliničke i dijagnostičke metode kojima se gubitak mišićne mase može rano i potpuno detektovati. Najčešće korišćene metode zasad su kombinacije indeksa telesne mase, antropometrijska merenja obima lista potkolenice i snimanje koštane gustine.
Šta još, osim fizičke aktivnosti, utiče na to da proces gubitka mišićne mase bude manji ili veći?
– To su genetska predispozicija, stil života, ukupno zdravstveno stanje, ali i “održavanje” tela. Sve to su važni faktori u određivanju toga kada će ovaj proces započeti, kakav tempo će imati i u kom obimu će biti zastupljen.
Izvor: Večernje novosti
