Podeljeno je mišljenje o tome šta dovodi do gojaznosti i zašto žudimo za hranom. Uobičajeni stav, koji imaju mnogi istraživači i klinički ispitivači, jeste da gojaznost izaziva prekomeran unos kalorija. Oni to nazivaju poremećajem “balansa energije” i najboljim lekom smatraju smanjenje unosa ugljenih hidrata (odnosno manji unos kalorija) i njihovo veće sagorevanje.
Ako to ne radimo, ukazujemo na nedostatak samodiscipline. “To se smatra psihološkim problemom ili čak pitanjem ličnosti”, kaže doktor Dejvid Ludvig koji leči gojaznost na Medicinskom fakultetu na Harvardu.
Manji broj ljudi na ovoj poziciji, kao i Ludvig, smatra da gojaznost jeste poremećaj normalnog nivoa hormona, i da hormon koji dominira ovim procesom jeste insulin. On je direktno povezan sa hranom koju unosimo do procesa nagomilavanja masti i vezuje se za hranu za kojom žudimo i glađu koju osećamo. Poznato je još od šezdesetih da insulin daje signal masnim ćelijama da vezuju masti, dok drugim ćelijama u našem telu daje signal da sagorevaju ugljene hidrate za dobijanje energije. Po ovoj teoriji – ugljeni hidrati goje.
Pošto se nivo insulina nakon obroka određuje na osnovu ugljenih hidrata koje unesemo, naročito zrnevlje i skrob koji se lako vare, prema glikemijskom indeksu ugljenih hidrata, kao i šećeri poput saharoze visokofruktoznog kukuruznog sirupa, dijete koje se zasnivaju na ovom pristupu naročito ciljaju na ove ugljene hidrate. Ako ne želimo da budemo gojazni niti da se ugojimo, ne treba da ih jedemo.
Efekat insulina na metabolizam masti i ugljenih hidrata nudi nam objašnjenje zašto se ovi isti ugljeni hidrati nalaze u hrani za kojom najviše žudimo; zašto samo malo ne možemo da “posegnemo”, kako stručnjaci opisuju zavisnost, a da se ne ugojimo.
Ako se nivo insulina samo malo poveća, kaže doktor Robert Lustig, pedijatar i endokrinolog sa Univerziteta u Kaliforniji, telo će umesto da sagoreva masti, sagorevati ugljene hidrate.
“Što više insulina proizvodite, to ćete više žudeti za ugljenim hidratima”, kaže on. “Čim unesete malo ugljenih hidrata i čim vam poraste nivo insulina, energija će se pretvarati u masne ćelije, a to će smanjiti količinu energije drugim ćelijama koju bi inače koristile, u suštini to je izgladnjivanje. To nadoknađujete glađu, naročito žudnjom za više ugljenih hidrata. Visok nivo insulina izaziva tu žudnju.”
Rezultat je takav da čak i jedan griz ili zalogaj hrane koja ima visok nivo ugljenih hidrata može stimulisati insulin i izazvati glad – žudnju za još većim unosom ugljenih hidrata, prenosi Nedeljnik.
“Čim ljudi koji su zavisnici od ugljenih hidrata smanje nivo insulina, oni manje žude za hranom. A ako pređu granicu i počnu da jedu još više ugljenih hidrata, oni se vrate u prethodno stanje. Primetio sam to kod mnogih pacijenata”, ističe doktor Lustig.
Šećer i slatkiši su naročiti problem zbog mnogih psiholoških reakcija, naročito na šećer. Žudnja za šećerom se može kretati po mozgu do dela koji izazivaju druge supstance koje stvaraju zavisnost. Šećer, kao i te druge supstance koje stvaraju zavisnost, stimulišu stvaranje dopamina, koji proizvodi neverovatno prijatan osećaj.
Istraživači poput doktora Ludviga i drugih koji se zalažu za manji unos ugljenih hidrata, veruju da osoba može da smanji žudnju za ugljenim hidratima ako jede hranu koja je puna zdravih masti. Mast nas čini sitim, kaže on, i to je taj makronutrijent koji ne izaziva lučenje insulina. Unos punomasne hrane, “pomaže u lečenju mamurluka”, kaže on, nasuprot hrani punoj ugljenih hidrata, koja pogoršava to stanje.
Koji god mehanizam da se upotrebljava, ako je cilj da se izbegnu krajnosti – od one da se jede malo pirinča do krajnosti da se jedu krofne u velikoj količini, ili da se zauvek prekine dijeta – iste tehnike su i tehnike koje pomažu zavisnicima od narkotika da izbegnu da ih ponovo konzumiraju. Ovi jednostavni principi su se razvijali decenijama, kaže Lora Šmit, stručnjak za bolesti zavisnosti Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kaliforniji, u San Francisku. Ona trenutno proučava i šećer. “Te tehnike mogu da odgovaraju i onima koji su trenutno čisti i trezni i žele da to tako ostane.”
Očigledna strategija jeste da se držimo podalje od tzv. izazivača.
“Alkoholičari koji žele da budu trezni, neće tražiti posao u baru”, kaže doktorka Lora Šmit. “Teže je izbegavati brzu hranu i u okolini u kojoj ima mnogo hrane, ali možemo voditi računa u svojoj okolini i u domu i izbegavati situacije u kojima smo u blizini slatkiša i ostalih zadovoljstava.”
Jedna od boljih tehnika jeste i pravljenje plana za izbegavanje situacija koje izazivaju žudnju za hranom. “Ako znam da u tri sata posle podne osećam malu glad i ako poželim da odem do automata sa hranom, onda imam dostupnu hranu koja je ekvivalent a koja neće prouzrokovati prejedanje”, kaže Lora Šmit.
Naposletku, bilo koja dijeta koja je uspešna jeste dugoročno rešenje.
Mi imamo naviku da na dijete gledamo kao na nešto što dođe i prođe. I kada se ne pridržavamo dijete, mi odmah pomislimo da ona ne valja. Ali ako se pridržavamo logike da izbegavamo ugljene hidrate, to znači da smo doživotno u apstinenciji.
“To je veoma moćan sistem koji se ne može promeniti, bez obzira na to da li je u pitanju zavisnost ili metabolička bolest”, kaže Šmitova. “To nam je urezano u telu i umu tokom godina, i da bismo živeli zdravo, moramo gledati na duge staze.”
Izvor: Nedeljnik
