Kada se priča o bolesti i lečenju logično je da će jedno od najčešće postavljanih pitanja biti da li se ova ili ona bolest može izlečiti. Kakvi su rezlultati, recimo, u lečenju alergija, gastritisa ili steriliteta? Sa tačke gledišta klasične medicine na ovakva pitanja se može odgovoriti, iako ne baš u potpunosti i tačno u svakom slučaju. Međutim, ako su nam poznati principi na kojima se zasniva homeopatija shvatićemo da je pitanje da li homeopatija leči neku određenu bolest pogrešno formulisano, odnosno nema smisla. Ukratko homeopatija ne leči bolest nego čoveka. Razjasnimo to, kaže dr Lazar Trifunović, homeopata.
Homeopatija je medicinski sistem čiji je osnivač nemački doktor i hemičar Samuel Kristijan Haneman (1755 – 1843). Saznanja do kojih je Haneman došao kroz rad sa pacijentima pre više od dvesta godina, moderne naučne discipline poput kvantne fizike i biologije tek su u skorije vreme počele da razjašnjavaju.
ČOVEK JE U OSNOVI ENERGIJA
Homeopatija se, pre svega, zasniva na saznanju da čovek nije samo fizičko telo, kako se veruje u klasičnoj medicini, nego mnogo više od toga. Homeopatija priznaje postojanje nivoa bitisanja koji se ne mogu detektovati našim čulima. Po homeopatskoj filozofiji čovek je u osnovi energija koja se naziva vitalna, ili životna sila. Ona se manifestuje na tri nivoa: mentalnom u vidu misli, emotivnom u vidu osećanja i fizičkom kao fizičko telo. Sve to zajedno čini čoveka. Ovo je samo šematski prikaz radi lakšeg razumevanja stvari, a zapravo je sve to mnogo kompleksnije.
Kada je vitalna sila u idealnom stanju, ili u balansu, to se manifestuje potpunim mentalnim, emotivnim i fizičkim zdravljem. To je i njeno prirodno stanje. U “Medicinskom Organonu” u kome je dr Haneman objasnio homeopatiju on priča o spiritualnoj vitalnoj sili koja animira i vlada materijalnim telom održavajući u harmoniji različite delove i funkcije organizma. Bez nje nisu moguće nikakve funkcije, pa ni održavanje organizma u životu.
BOLEST DOLAZI KADA SE NARUŠI BALANS
Ako dođe do bolesti, to znači da je ta spiritualna, autonomna vitalna sila pod dinamičnim uticajem nekog patološkog agensa izašla iz svog balansa. Taj poremećaj vitalne sile, koji je energetski poremećaj, je ono što se smatra bolešću u homeopatiji i ono što treba lečiti. Kao sila koja je sama po sebi nevidljiva i prepoznatljiva samo po svojim uticajima na organizam, njen poremećaj se manifestuje pojavom patoloških simptoma. Vitalna sila pod patološkim uticajem proizvodi simptome, odnosno bolest u klasičnom smislu reči. Na taj način smanjuje svoj poremećaj, ili da nazovemo to unutrašnji poremećaj. Simptomi su zapravo reakcija vitalne sile na bolest, a ne sama bolest. Oni su posledica unutrašnjeg poremećaja, a preko njih lekar saznaje da taj poremećaj postoji. To bi značilo da simptomi nisu nešto odvojeno od vitalne sile pa se ne mogu tako ni tretirati. U klasičnoj medicini su simptomi često pogrešno shvaćeni kao sama bolest, a ne kao njena posledica. Oni se posmatraju sami za sebe i u potpunosti odvojeno od vitalne sile jer ona za klasičnu medicinu ni ne postoji. Zbog toga se u puno slučajeva, ali ne i uvek, klasično lečenje svodi samo na uklanjanje simptoma, što je pogrešno. Ovo je razlog zašto se za homeopatiju kaže da leči uzrok, a ne posledicu.
Ako se pacijent leči tako da se uklanjaju spoljašnji simptomi, pri čemu se ne obraća pažnja na osnovne unutrašnje poremećaje koji su energetski, odnosno ako se bolest posmatra izdvojeno od vitalne sile može doći do različitih komplikacija. Ovakav stav u lečenju bio je poznat i pre homeopatije, a najbolje ga opisuju reči švajcarskog lekara, alhemičara, filozofa i oca moderne hemije Paracelzusa (1493 -1541):
“Lečenje manifestacija, pri čemu se ne obraća pažnja na uzroke bolesti, je kao kada bi hteli da se oslobodimo zime čisteći sneg ispred vrata kuće. Nije sneg uzrok zimi nego je zima uzrok snegu.“
HOMEOPATSKI LEKOVI NOSE U SEBI ENERGIJU
Ako je poremećaj vitalne sile prava bolest, i ono što treba lečiti, onda se postavlja pitanje šta je to što je izbacuje iz balansa. Pošto je vitalna sila energija, logično je da patološki agensi koji remete njen balans mogu biti samo energetski uticaji. U homeopatiji se ti energetski uticaji nazivaju mijazmi. Da dodamo još i da se u skladu sa tim i lečenje onda može odvijati samo na energetskom nivou. Homeopatski lekovi su energetski lekovi i svi su prirodnog porekla, najčešće biljnog, životinjskog ili mineralnog, a mogu se praviti i od patoloških tkiva ili sekreta. Oni u sebi nose energiju, a ne materiju, i rade na principu interferencije (spajanja) energija, a ne na principu biohemijskih reakcija, kao što je slučaj sa klasičnim lekovima.
Mijazam je reč grčkog porekla, a znači zagađenje, uprljati, ili mrlja. Hipokrat je prvi koristio tu reč da bi objasnio kako se bolest može prenositi vazduhom, vodom i drugim putevima. U srednjem veku se koristila za atmosferske uticaje koji mogu izazvati bolest, a u vreme dr Hanemana doktori su koristili reč mijazam za nepoznat uzrok bolesti koji zahvata ceo sistem i izaziva stalno bolesno stanje. U to vreme sifilis se smatrao jedinim mijazmom jer mu je uzrok bio nepoznat.
MIJAZMI – ENERGETSKE INFEKCIJE
Dr Haneman o mijazmima priča kao o infekcijama. To naravno nisu infekcije u današnjem smislu reči jer u njegovo vreme mikroorganizmi još nisu bili poznati. Reč je o energetskim infekcijama koje remete vitalnu silu i za posledicu imaju bolest. Mijazmi su energetska polja, koja deluju na vitalnu silu po principima interferencije energije. Ako je vitalna sila neopterećena mijazmima, odnosno tetnim ili patološkim energetskim poljima, biće u balansu i manifestovaće se kao apsolutno zdravlje. Međutim ako mijazam inficira vitalnu silu, on preko nje vrši uticaj na ceo organizam jer je konstantno drži van balansa. Kako smo već rekli, vitalna sila reaguje na to stvaranjem simptoma, koji nisu ništa drugo nego njena odbrambena reakcija na štetni uticaj i pokušaj vraćanja u balans. Mijazmi takođe slabe vitalnu silu čime je čine prijemčivom i za druge štetne uticaje što dalje stvara tendencije i predispozicije ka novim oboljenjima. U klasičnom smislu reči to bi bio pad imuniteta. Ukoliko se mijazmatični poremećaj vitalne sile ne izleči odgovarajućim anti-mijazmatičnim lekovima, ne samo da će ostati do kraja života, nego će se dalje prenositi na sledeće generacije. To je jedan od razloga zašto su ljudi iz generacije u generaciju sve bolesniji i bolesniji, iako je klasična medicina poprilično uznapredovala. Energetski poremećaji, odnosno mijazami se ne mogu lečiti klasičnom medicinom.
Ovakvo poimanje čoveka i bolesti ne srećemo samo u homeopatiji, nego u svim holističkim medicinskim sistemima, kao što su ajurveda (indijska medicina), kineska medicina, sida medicinski sistem, tibetanska medicina… Klasičan zapadni medicinski sistem samo je jedan od mnogih medicinskih sistema koji postoje širom sveta. Svi medicinski sistemi koji na čoveka gledaju kao energiju koja je nedeljivi deo svega ostalog što postoji u univerzumu nazivaju se jednim imenom – holistički medicinski sistemi.
Viđenjem čoveka kao energije, homeopatija ne negira shvatanja klasične medicine, nego ih nasuprot tome dopunjuje, zalazeći u oblasti živog bića koje su klasičnoj medicini nepoznate. Homeopatija i klasična medicina su komplementarni medicinski sistemi (complementarius na latinskom znači dopunski, koji dopunjuje).
IZLEČENJE ZAVISI OD BOLESNIKA
Spomenute moderne naučne discipline su počele da posmatraju i proučavaju čoveka kao energetsko biće što je od velikog značaja ne samo za homeopatiju, nego i generalno za dalji razvoj medicine. Sa jedne strane, razumevanje kvantne mehanike može da demistifikuje homeopatiju, objasni na koji način ona deluje i rasprši sumnje da je u pitanju placebo efekat. Te sumnje postoje zato što se dejstvo homeopatskog leka ne može dokazati klasičnom naukom koja se zasniva na Kartezijan – Njutnovskom sistemu, a pri tome se ignorišu rezultati koji su više nego očigledni. Sa druge strane razumevanje kvantne mehanike je od najvećeg značaja za sve medicinske sisteme jer je to jedan od načina da se objasni prava priroda ljudskog bića. Poznavanje prave prirode ljudskog bića je od ključnog značaja u lečenju jer ako ne shvatamo nasu pravu prirodu, bez obzira na metod koji koristimo pri lečenju, možemo imati samo delimične rezultate.
Homeopatija, dakle, ne leči bolest u klasičnom smislu reči, nego poremećenu energiju čija je ta bolest samo manifestacija.
Da li će se energija izbalansirati i da li će doći do ozdravljenja zavisi od mnogo faktora. Na prvom mestu to je konstitucija samog čoveka, njegova nasleđena i stečena predispozicija za bolesti (mijazmi), zatim od onoga šta je izazvalo zdravstveni poremećaj, od uslova pod kojima živi, odnosno da li postoje održavajući faktori bolesti… Drugim rečima, da li će se neko izlečiti od bilo koje bolesti zavisi više od samog bolesnika nego od bolesti od koje boluje. U klasičnoj medicini su bolesti podeljene na izlečive i neizlečive šsto je sa tačke gledišta homeopatije pogrešno. Na kraju krajeva, postoje primeri izlečenja od raka, a dešava se da ljudi umru od prehlade.
HOMEOPATIJOM SE MOGU LEČITI SVI
Homeopatijom se mogu lečiti svi zdravstveni problemi koji se mogu javiti kod čoveka. Pri tome, mogu se lečiti svi, od beba do najstarijeg životnog doba, uključujući i trudnice. To naravno ne znači da će sve biti izlečeno, jer kao nijedan drugi medicinski sistem ni homeopatija nije svemoguća. Sada nam je jasno zašto pitanje postavljeno na poćetku teksta moramo preformulisati kada pričamo o lečenju homeopatijom. Međutim, za preko dve stotine godina koliko postoji homeopatija vođena je statistika tako da se zna u kojim bolestima homeopatija može da pomogne, a u kojim ne može. Što se tiče naše tri bolesti, alergije, gastritisa i steriliteta tu homeopatija definitivno ima rezultata, a po mom iskustvu naročito u prve dve.
Ono što je bitno dalje spomenuti je da se u homeopatiji svakom čoveku pristupa kao jedinstvenoj individui. Iako jedna osoba može imati sličnu, ona nikako ne može imati istu bolest kao neko drugi. Ovde dolazimo do jednog od najvažnijih principa homeopatije, a to je princip individualnosti. Homeopatija tvrdi da ne postoje dva ista čoveka, pa samim tim ne mogu postojati ni dve iste bolesti. Svaki čovek je individua za sebe i pri lečenju bolesti neophodno je obratiti pažnju ne samo na ono što je specifično za stanje koje je nastupilo kao poremećaj zdravlja (bolest), nego i na ono što je specifično za svakog pojedinca u sklopu tog stanja.
